43. i 44. dan

I pored dobre volje koju sam imala do subote, u subotu sam se probudila totalno sjebana i rovita i shvatila da ja nigde neću ići tog dana.
Tako sam "ispalila" drugarice, što ne mislim da jesam, ali tako mu to dođe.
Uostalom, niko ne zavisi od mene, tj. njihova je slobodna volja da odu negde same ako im se već ide.
A, ja već odavno nemam nameru da bilo kome pravim čapras divan, ako već nisam u formi.
Uostalom, ni jedna od njih neće da dođe da mi kuva supice i čajeve i da me tetoše zato što meni nije dobro, tako da, moram da poštujem sebe pre svega.
Konačno, sinoć sam zaglavila sa S. na telefonu bezmalo puno radno vreme.
Naravno, na njen račun.
Pretresle smo dosta tema, a ključna tema je njena potencijalna (nazovi) veza sa nekim za koga mislim da ne treba da se upušta u tako nešto.
Bez detalja koji nisu potrebni sada i ovde, ima mnogo toga što njemu ne ide u prilog, a dubina njenog očaja dovoljna je da je natera na korake koje verovatno pod sasvim drugim okolnostima ne bi ni preduzela.
Zanimljivo je da ona uviđa da je samo na korak od stanja, kako je detektovala, u kome se ja nalazim, a za koje kaže da je polu-depresivno i polu-letargično.
Ne, ta konstatacija me nije pogodila, jer kako opet, ona reče, ja mogu da živim u samoći i sa izvesnom dozom tuge koju podnosim, a ona to ne može.
Mislim da sam u jednom trenutku preterala sa svojim komentarima i rešila sam da stavim malo rajsferšlus na gubicu, jer mi je jasno da počinjem da zvučim kao nedojebana kučka koja počinje da kvari nečiju sreću.
Da, ne mislim da joj kvarim sreću time što joj mislim dobro i što sam iznela argumente, ali žene su čudo i treba imati na umu da se treba povući u određenom trenutku.
Često, da ne kažem skoro uvek, osoba ne može da ima vizuru razvoja toka događaja različitu od sopstvene, dok nešto i sama ne proživi i ne oseti na svojoj koži.