275. dan - 278. dan

Stajali smo promrzli na železničkoj stanici.
Moja mlađa ćerka od 3 godine je spavala u mom naručju.
Oteo mi je dete iz ruku.
Moj muž, njen otac.
Vrištala je: "Mamice, mamice, ne ostavljaj me!"
To je bio trenutak kada sam htela da se bacim pod voz.

*   *   *

Zabranio mi je da viđam decu.
Moju decu je odgajila maćeha.
Ja sam bila nepismena žena sa sela.
Izbačena i odbačena.
Na ulici, ostala bez igde ikoga.
Čistila sam tuđe kuće i tuđa govna.
Nadničila na njivama.
Muškarci su me ucenjivali, jebala sam se za parče hleba.
To je bio moj usrani život.
*   *   *
Mnogo godina kasnije sam upoznala čoveka koji mi je ostavio penziju i stan.
Bio je dobar čovek i lepo smo se slagali, ali je prerano umro.
Svoju decu nisam odgajila, drugu decu nikada nisam rodila.
Ćerke sam videla tek posle 25 godina.
Ne računam to što sam krišom odlazila kad su bile u školi - samo da ih vidim.
Sa starijom ćerkom se čujem telefonom ponekad, retko vidim.
Mlađa ćerka i dalje ne razgovara sa mnom.
Njen otac joj uvek preti da joj neće ostaviti stan ukoliko se ikada vidi sa mnom.
*  *  *
Noćima već ne spavam, jer sam mnogo tužna.
Ćerka moje mlađe ćerke se udaje.
Volela bih da me je ćerka makar pozvala telefonom i rekla mi, i nema veze što ja neću biti prisutna, bilo bi mi dovoljno samo da me se setila, pozvala i rekla mi to.
Radujem se što ću moći bar da vidim unuku na slici sa njenim budućim mužem.
Nije važno kako se zovem, ali hoću da znate da je ovo istina.

274. dan

Zanimljiv je uticaj pozitivnih i negativnih informacija, ako možemo tako da ih klasifikujemo.
Npr. imate informaciju o potencijalnom razvoju događaja koji su povoljni po vas.
Vi se nekako odmah napunite poletom i entuzijazmom i to je super.
Međutim, odjednom dobijete informaciju da je sve to bućnulo u vodu.
Prvo ispsujete onako pošteno na sav glas, ali da vas niko ne čuje, onda iskulirate i na kraju se izduvate.
A šta se u stvari promenilo?
Ništa, osim vaše percepcije.

265. dan - 273. dan

Ama koliko sam se samo ulenjila.
Potpuno sam se odrodila od početne zamisli na ovom blogu.
Postavila sam pravila.
Moram i da ih kršim.
Inače, sve ovo ne bi imalo smisla.
A i kao da ga ima bez toga?! :-))
Tako vucarajući se po ulicama Beograda, svašta se sazna.
Npr. zanimljiv je raspon cena za koji možete da popijete jedan pišljivi capuccino.
Sad taj capuccino ništa i ne vredi, ali moraš da platiš sve ono što plaća vlasnik lokala.
U centru centra, u kafiću Paleta ili tako nekako, to je onaj pored Bilet servisa, to bre košta 190 dindži.
Lopovi belosvetski.
Šta tu ima majke ti za 1.9 evra?!
Kad se malo pomeriš od centra centra, isto to mož’ da dobiješ za 110 dinara.
Malo li je?
80 dinara razlika u ceni jednog capuccina.
Kad malo bolje razmislim, dobra mi i ova moja ’ladna neskafa što je besomučno ližem.
Kol’ko ona mene košta?
Ček’ da presavijem ćitabu i da izračunam.
Ovako.
Potrošim trunku šećera, pa neka bude simbolična cena od 1 dinar.
Zatim kašičicu neskafe.
E, sad, ja kupujem onu limenku od 250 grama na pijaci po 450 dinara.
Od te limenke možeš da izvučeš tak’ih mali milion kafa, cenim bar 100 komada.
To znači da me jedna kašičica izađe 2.5 4.5 dinara.
Pola šolje vode česmovače i to kad podelim sa onim kubicima što ih plaćam, dođe mi džabe.
I turim 1 dcl mleka, a to je oko 5.5 dinara.
Znači, mene 1 smućkana neskafa u kućnom izdanju košta 9 11 dinara.
Pa vi sad vidite kol’ko treba da plaćate harač što ste seli u kafić da vam bude lepo, jer je to vaš jebeni izbor.
Ima toga još.
Navrzlo vam se da popijete nešto alkoholno.
I konstatujete – jebiga, teško vreme, nije za crveno vino.
A i jebem im izbor, Vranac.
To mi više ne prija, jer me puca glavobolja i neki depra flashback od njega.
Dobro, znači ima Chardonnay.
Mož’, pomislim ja.
I jebo me đavo u dupe da pitam da li je hladan.
Devojka mlada se smeška i kaže da nije.
I sad ja razmišljam da ne serem mnogo da ne ispadne da držim predavanje o somelijerstvu, ali ne odoleh.
Samo priupitah što ne ’lade belo vino, kad se ono pije hladno.
I slatko se ona nasmeši i kaže mi da može da mi turi led u čašu.
Ama kakav bre led, neću špricer lažnjak, hoću bre hladno belo vino.
Kaže, ne hladimo ga, jer klijentela voli ovako.
Jebem vam klijentelu, sve same seljačine.
To su oni što piju razvodnjenu žestinu.
Džiberi koji turaju i u konjak led.
Jebiga, pomislim ja, ovo ne bi moglo da se desi da sam otišla u kafančugu kod domaćina.
Čik tamo da vidim da nema ohlađenog belog vina.
I da ga jebem, šta da popijem.
Smućka ona meni džin-tonik.
Više dekoracije i leda doduše, ali tako ti je to danas.
Sve laž i prevara.
Kaže, prijaće mi.
I prijalo mi je.
A prijala mi je i muzika.
Hvala kurcu, pa nisam morala da slušam tehno.
Sad iz cele priče ispada da ja samo dreždim po kafićima i ločem.
Nije baš tako.
Ali ni stvari nisu onakve kao što izgledaju na prvi pogled.
Nikad od mene neće postati alkoholičar.
Pod jedan, to je zato što ne pijem redovno.
Oni koji se „krste“ svaki dan znaju o čemu pričam.
Imam dobar cug i dobru otpornost na alkohol, al’ to mi valjda ’nako prirodno.
Pod dva, ko bre da postane alkos na ovu skupoću?!

256. dan - 264. dan

Taj narod se razvlačio po suncu kao ljigavi puž koji ostavlja za sobom slinave tragove.
Sline neparenih mužjaka su se slivale niz razjapljene vilice.
Od njihovih slina mogla je da se isplete paukova mreža.
U toj mreži pauci budno motre na potencijalne žrtve.
Vredno pletu geometrijski savršenu mrežu.
Međutim, mreža je krhka i prestanak baljenja bi joj pokidao niti.
Mlade vulgarne ženke su zmijolikim smokey eye pogledima pecale svoje pauke.
Moglo se postaviti pitanje da li su slučajne ili namerne bogomoljke.
Bogomoljka posle parenja jednostavno proždere svog mužjaka.
Istovremeno klitorisi ženki su slinili ispod suknjica zvanih domindžosi.
Za mladu ženku vrhunsko civilizacijsko dostignuće je bilo da izloži delove svog napupelog tela na ljudsku pijacu.
Mladice više nisu bile ljudska bića, one su se p(r)odavale u delovima.
I tako je svaki mužjak nalazio sebi deo koji mu najviše odgovara.
Danas je sve na prodaju.
A ljudi su najjeftiniji.
Klinke puše taksistima za jednu noćnu vožnju.
Klinke puše platiocu dopune za mobilni telefon.
Klinke imaju mozga koji ne može da izmeri ni apotekarska vaga.
Klinke danas više ližu kurac nego sladoled.
Klinci ne vade brata iz usta.
Klinci barataju oružjem bolje od pripadnika Legije stranaca.
Klinci loču ko smukovi radžu i rade se hemijama.
Klinci imaju nabildovane tricepse i prepeglane sive ćelije.
Oni imaju šeme i kombinacije.
Oni su cool i vrh brate.
Volim ja omladinu, ali je teško podnosim.
Teško podnosim i licemerje i laži.
Teško podnosim kvazi-kulturu vrhunskog samoobožavanja.
Pre neki dan je jedan sumanuti penzioner osujetio pljačku Poštanske štedionice.
Za čije babe zdravlje?
Odmah su ga medijski zloupotrebili, sa sve čalmom na glavi ispod koje se krije 12 kopči od ušivanja glave.
Ministar policije mu je munuo plaketu i zdravio se sa njim kao da mu je rod rođeni.
Sve za predizbornu kampanju.
Da je to moj otac pitala bih ga samo koji mu je kurac sve to trebalo.
Savesna delegacija Poštanske štedionce ga je posetila i donela mu korpu voća.
Baš su se isprsili, onako – pošteno piroćanski.
Ni kintu mu nisu dali.
Matori, matori mogao si da budeš 2 metra ispod zemlje.
Pa ti ponovo glumi Supermana u nekoj sličnoj akciji.
Pa šta, ko opljačka banku, banka tu lovu nadoknadi od osiguravajuće kuće.
Banka nikada nije na gubitku, ona uvek dobija.
A i osiguravajuća kuća uvek dobija.
Kao što i kockarnica uvek dobija.
Jedina razlika između osiguravajuće kuće i kockarnice je što kad tamo neko kroči - kod prve je neizvestan gubitak, a kod druge je neizvestan dobitak.
Sve ostalo je izvesno.

Dalje, da pomenem i kerušu Milu.
Jeste, istina je, u međuvremenu se pojavio subverzivni članak na sajtu NSPM-a koji postavlja pitanja o uzrocima i posledicama sakaćenja ove životinje.
Dakle, polazno pitanje je ko sve od sakaćenja životinje ima koristi?
Drugo, kako je moguće da baš aktivistkinja jebem li ga kog udruženja za zaštitu životinja pronađe psa?
Treće, da psu ili čoveku odsečete šape ili stopala, taj bi iskrvario do smrti, zar ne?
A priče o tome kako je sirota životinja tako preživela sedam dana, to ne pije vodu.
Četvrto, čini mi se da je sakaćenje stručno urađeno, što može da nas navede na pomisao da je to uradila stručna osoba, tj. veterinar?
Peto, da li to onda znači da mi imamo i kakav veterinarski lobi ili lobije koji se na ovaj način bore za svoju prevlast?
Šesto, pošto se sve (u krajnjoj liniji) vrti oko slave i novca, pitanje je da to nije kakva uvertira za izvlačenje para iz budžeta kroz različite organizacije i fondove koje će „dušebrižnici“ da osnuju ili možda već jesu, a mi to ne znamo?
Sedmo, sve njih bih ja obesila na Terazijama – za primer!
Osmo, da, verujem da je/su pojedin(a)c/ci spremni da učine ovakvo zlodelo zarad lične koristi.
Deveto, ako se nikada ne sazna ko stoji iza svega ovoga, smatraću da je to učinjeno pod punom podrškom vlasti sa bilo kog nivoa.
Deseto, žalosno je što će sada zlotvori sve „učiniti“ da životinja preživi, samo da bi imali prostora za (dvo)ličnu afirmaciju.
Jedanaesto, biću zadovoljna kada počinilac ili počinioci budu prošli isti „tretman“ kao Mila i kada budu shvatili da je „spasonosno“ rešenje za njih da im se ugrade veštačke proteze da bi mogli da hodaju.
Dvanesto, za nas je ipak Dušanov zakonik bio pravo rešenje.
Kada budete želeli da postanete kadaverski donor organa, pitajte se da li je moguće da se to desi pre vaše prirodne smrti.
U društvenom sistemu gde svako svačije lične podatke može da odruka, ne bi me čudilo da se neko nađe „nepozvan“ pre vremena na listi davalaca.
Jer ovo je Srbija!