Friday, 13 August 2010

357. dan - 365. dan

Jutro odavno već je svanulo.
Bar kako kazuje časovnik što broji nešto što se zove vreme.
A mrak ti je pred očima.
Neprirodno buđenje.
Zvuk mobilnog telefona.
„Ore“ i poskakuje po staklenoj površini stola „umilnim“ zvukom.
Ne želiš da se probudiš.
To je ono što znaš.
Neotvarajući krmeljive kapke, šakom napipavaš mobilni telefon, pritiskaš bilo koje dugme na njemu.
Odlažeš buđenje.
Za narednih pet minuta.
Sve se ponavlja.
I ti to znaš.
Kobajagi, ti radiš i zato ustaješ.
Da se spremaš za posao?!
Da se ufiksaš besmislom početka nečega što se zove radni dan.
Sada ideš u „nove radne pobede“.
To je uvek zvučalo jebeno demagoški.
Pogotovo što te Taj rad ne zanima i što to nisu tvoje pobede.
A i šta je tu novo?
Prolaziš neizbežno umivanje i pišanje.
Jutarnji standard pre pranja od noći i (ne)spavanja usmrdele vilice.
Da li bi tebi prijalo da te ljube smrdljiva usta samo zato što su Nečija?
Ili o tome ne razmišljaš (samo) kada ljubiš nečiju „guzicu“ po definiciji?!
Pogledaš na sat.
Ujutru minuti „lete“ i dok ništa ne uradiš, već je prošlo pola sata vremena.
Tvog vremena.
Odlažeš, jer ti se ne ide.
Ne ide ti se da robijaš.
U stvari, boli te baš kurac za sve to.
Više nemaš manje od 30 i više od 18 godina.
I ne kupuješ klošarske fazone.
A i ne prodaješ.
U stvari prodaješ (se).
I figurativno i stvarno.
Tvoj posao je da prodaješ.
Odnosno, to je deo tvog posla ili što bi rekli „radne rutine“:
Svakako mrziš rutinu, a pogotovo radnu.
Ti znaš da ti nisi tvoj posao.
Svejedno, ne možeš da ga smisliš.
Gadi ti se.
Verovatno bi ti se gadio bilo koji posao na koji „moraš“ da ideš zbog – opstanka.
Ko uopšte može da voli svoj posao?!
Šta tu ima da se voli?
To je sranje.
Poslodavci traže robove, poslušnike, a ti nisi rob.
I mrziš robovlasnike.
Mrziš što si radna snaga i prezireš novac.
Jer znaš da novac danas kupuje sve i svakoga.
Ti dobro znaš koliko su ljudi jeftini.
I zato ti se i ljudi gade.
Od tebe se očekuje – lojalnost.
A tebe, logično, živo zabole za to što se od tebe očekuje.
Ti znaš šta ti od sebe očekuješ.
Od tebe se traži – efikasnost.
Od te reči ti se povraća.
A naročito ti se povraća od poruke koja se krije iza te reči.
Ti treba vazda alavom poslodavcu da maksimiziraš profit.
To, razume se, treba da činiš sa vanrednim (duševnim) zadovoljstvom, vrhunskim foliranjem i lažnim osmehom broj 6.
Jer, kako i zašto da ne budeš zadovoljan „milostinjom“ dok oko sebe gledaš trulu bahatost?!
A kad te skinu sa kurca na koji si im se „dobrovoljno“ natakao i tvoje kosti bace psu prolazniku, obratiće se Kancelariji za mlade, gde su „obučeni“ mladi izvolontirani korporativni kreteni koji će da te „zamene“.
Lojalni i efikasni – do totalnog „sagorevanja“.
ENDE!

6 comments:

  1. Želim ti da ti ovaj petak 13. donese nešto lepo, jer je meni uvek bilo tako...

    A ovaj kraj da će ustvari biti samo početak nečeg lepšeg.

    ReplyDelete
  2. Moji demoni nisu tvoji demoni, ali svako ima svoje. Ništa se ne slažem, a sve ti verujem. Pošteno.

    ReplyDelete
  3. Neko je dobro primetio, kad krenete na posao zaboravite demokratiju kod kuće i pripremite se za čist fašizam.

    Bilo je zadovoljstvo čitati te.

    ReplyDelete
  4. Do kurca. Sreća,pa nemam posao.

    ReplyDelete
  5. Добар чланак из ... се вратим на мој блог. и надам се да мој блог ... следе

    ReplyDelete

Note: only a member of this blog may post a comment.

Related Posts with Thumbnails