Kada se humanost graniči sa suludošću?Kada su izrečene namere jednoj osobi - poslednja nada?
Da li je suluda hrabrost pokušaj anuliranja sopstvenog života koji u sebi sadrži elemente suicidalnog?
Gde je granica između bezuslovne humanosti i apsolutne gluposti?
Da li, sa moralne tačke gledišta, smeš da povučeš svoju izrečenu nameru da ćeš Nešto učiniti za osobu koja umire?
Da li tvoji parni organi mogu tebi da budu poslednja životna šansa, ako, kada i ukoliko jedan od njih otkaže?
O čemu si mislio kada si izrekao nameru - a nije ti ni palo na pamet da ima samo jedna i jedina osoba za koju, daleko bilo da se to ikada dogodi, treba da daš i svoj život - tvoje dete?
No comments:
Post a Comment
Note: only a member of this blog may post a comment.