135. i 136. dan

Moj muž Lazar je kao rudar u rudniku - toliko on naporno radi.
On ima ličnu asistentkinju da mu se nađe pri ruci i da mu završi sve što treba.
Moj muž je divna osoba, jer on toliko pažnje posvećuje njoj.
Tako to i treba, kada mu je ona na usluzi 24 sata.
Eto, baš pre neki dan javila se asistentkinja Duška telefonom i traži moga muža.
I baš je to lepo vaspitano čeljade, sve ona sa mnom fino, pa me pita: "Kako ste gospođo, pa kako su vaši klinci anđelčići, kako je vaša majka...?"
Baš bih volela da i moja ćerka, jednog dana kada stasa, bude takva osoba.
Pomislim, eto, baš ja imam sreće što desna ruka moga muža čini tolika dobra, pa mi je muž i pored tolikih obaveza rasterećen kada dođe kući posle nekoliko dana provedenih u iscrpljujućim poslovnim obavezama.
I baš pre neki dan, dok sam bila u zezanju i shoppingu sa mojim prijateljicama, kaže mi Mara kako je srela Lazara sa jednom zgodnom devojkom na ulici, pa je i opisala.
Ja joj kažem: "Maro, pa to je naša Duška - duša moja, šta bi mi bez nje!"
Mara meni kaže: "Ama ženo, drže se za ruke sve vreme i sve nešto guguču i kikoću se - je si li ti normalna da veruješ da je to samo poslovni odnos?"
Baš me je Mara iznervirala pa sam joj i rekla: "Znaš šta, to stvarno nema smisla što mi govoriš. Pa moj Lazar nikada tako nešto ne bi ni pomislio, a kamoli uradio!"
Idem ka kući, usput razmišljam o Mari i njenoj privrženosti i koliko godina se već mi poznajemo, družimo i posećujemo - njen muž Petar i moj Lazar su najbolji drugari sa fakulteta, a i poslovno sarađuju.
Uvek kada pomislim na Petra nekako me podiđu žmarci, i jeste da je meni Mara baš draga, ali bez Petrovog prisustva u mom životu ne bih mogla da podnesem ono što mi Lazar radi već godinama.