Wednesday, 9 December 2009

117. dan

Tišina je kategorija koja ti nekada prija, a nekada te ubija.
Kada pomislim na tišinu, pomislim na smirenost i beskraj.
Sada je tako, a ranije nisam volela tišinu.
Pre mi se tišina činila kao kazna za relativni nedostatak svih zvukova.
Onda sam počela da je tako nemu osluškujem.
Uvidela sam da je komunikacija kroz jedan od aspekata tišine - ćutanje, jedan od vrhunskih, pod pretpostavkom da nije samo ex silentio.
To je ono kada se pogledamo i sve smo rekli.

1 comment:

  1. Tišina ume da objasni mnogo toga...
    Sretnem tako nekoga, s kim sam ranije bila bliska, nekadašnju najbolju drugaricu, nekadašnjeg druga, razmenim reč, dve i onda ćutimo, mi zapravo sada i nemamo ni jednu jedinu temu za razgovor, shvatam, a tišina govori umesto nas.
    A s druge strane, postoje osobe sa kojima je i tišina veoma prijatna, nema potrebe da je remetimo, savršeno se razumemo i u tišini.
    Dobra je ponekad i ona kad smo sami... Uuuh...

    ReplyDelete

Note: only a member of this blog may post a comment.

Related Posts with Thumbnails