92. dan

Juče sam u razgovoru sa jednim poznanikom doznala da ima dilemu moralne prirode koja se sastoji u tome da sam nije sposoban da reklamira (prenošenje poluistina u vidu nepotpunih informacija – alfa i omega prodaje) nešto što bi njemu donelo materijalnu korist (povećanje salda poslovni prihodi).
Razlog je što se ne slaže sa upotrebom raznoraznih mašinerija koje za mnoge žene, ali i muškarce predstavlja jedini vid "rekreacije" koji upražnjavaju.
Zapravo, on veruje u to da dok se ne pomeriš i ne uradiš nešto konkretno, džaba dijeta, odricanja, fakira, manikira i sl., i još plus to je nešto što treba da bude novi stil života, a ne trenutna promena koja se doživljava kao teški jaram i maltretiranje.
Mic po mic, i stigosmo do jedne od podela ljudi na 2 kategorije, a to je da imamo: kupce i potrošače.
Reče čovek da jednostavno nije prodavac, ali da jeste kupac i da bi trošio mnogo para na stvari koje mu uopšte nisu potrebne.
Npr. ja nisam ni tip prodavca, a nisam ni tip kupca i do te mere sam izdrkana kada neko pokušava da mi "uvali" nešto mimo moje volje, da sečem spiku u pola rečenice.
Ovi što ih sad kuju ispod istog čekića za tzv. "veštine prodaje" su svi toliko isti (brzo pričaju, što valjda ima za cilj da te omađija, i dok se ne opepeliš već si kupio/la nešto nebulozno), dosadni (ali i rade po sistemu da 3 put ponovljena laž postaje istina – što je vrlo tačno), neinventivni (osim izuzetaka koji se trude da brzopotezno saznaju nešto o tebi, pa ti se onda intenzivno čepe i dele komplimente), šablonci (ako te jedno 10-15 puta ne istituliraju sa g-đo ili g-dine, propao pos’o, što naročito imponuje onima koji još šetaju praziluk u bulji), itd.