103. dan - 106. dan

Sve je krenulo od šturog maila.
Mail je bio prikriveni cirkular.
Pretendovao je da bude personalan.
Jedan krhki detalj otkrio je da on to nije.
Sadržao se od 2 rečenice.
Koliko ti treba vremena da ih otipkaš?
Minut-dva u scenariju ekstremno slabog prepoznavanja tastature i loše manuelne koordinacije.
Smešno.
Šta to može da govori?
Pored nedovoljno informacija i malo pretpostavki, reč je o nemarnosti i beznačajnosti.
Nemaš obavezu prema nekome, a opet misliš da je iz nekog tebi nepoznatog razloga imaš.
A nemaš je.
Imaš obavezu prema sebi.
Imaš odgovornost prema sebi.
Došao je i SMS.
Bio je sastavljen od jedne upitno-potvrdno-imperativne rečenice.
Ne ostavlja ti mogućnosti, osim kvazi izbora između 2 nametnuta rešenja.
Biraš između 2 zla manje.
Niko te ne pita šta ti hoćeš.
Nikoga to i ne zanima.
Šta je tvoj odgovor?
Ignorišeš naredbodavni ton i odgovaraš kroz predlog.
Povratnog odgovora nema.
Već drugi dan.
Uskoro će i treći.
Sada već shvataš da nije ti ni važno.
Možda ćeš uputiti još jedan predlog.
Možda i nećeš.