93. dan - 95. dan

Ume da bude neobično toplo u novembru, kao što je danas.
I ume da bude blistavo sunčani dan, kao što je i bio.
Takav sklop povoljnih vremenskih prilika nagovestio je da je pravi trenutak za odlazak u šetnju na Adu.
Napravila sam sebi sendvič, tj. dva sendviča od jedne velike integralne kifle i presula pola litre filtrirane vode u flašicu.
Ne radim to zato što držim ljutu guju u novčaniku koja me gricne svaki put kada ga se mašim, već zato što ne plaćam proizvode za koje smatram da su precenjeni i da su bespotrebni trošak koji nije ništa drugo do posledica lenjosti i komocije.
Na putu do Ade, zajedno sa ostalim putnicima bila sam izložena predavanju samoproklamovanog Mesije koji je lamentirao u gradskom autobusu.
Ima sve više takvog naroda, kao i onih za koje vam se na mah učini da pričaju sa nekim putem mobilnog, ali kada malo bolje pogledate, oni u stvari pričaju sami sa sobom.
To je veoma žalosno, ali istovremeno veoma istinito.
Na makiškoj strani Ade, dočekala me je duga koja se oslikala na gejziru i nekako se uvek obradujem tom prizoru, jer ga uvek iščekujem.
Jedino što ga uvek i ne vidim.
Vetar je nežno milovao moje gole ruke u majci kratkih rukava i ja sam se neretko susretala sa onim finim nitima koje pauci pletu među drvećem.
Te tanane niti su česta pojava u jesenjim danima, a i na onim potezima, gde nema puno ljudi koji prolaze i za čija lica se niti lepe i koji ih raspletu kada prođu kroz njih.
Na obilasku celog kruga oko Ade, naišla sam na nekoliko interesantnih sekvenci.
Odjednom, ispred mene se stvorila gomila koza i jedan mladi jarac.
Jeste da smo od iste sorte (ja samo astrološke, valjda :-)), ali za čas sam osetila da sam ustuknula, pomislivši da neću možda da iziritiram ovog mladog jarčića, pa da krene na mene rogovima.
Pogrešila sam, oni su bili tako mirni i spokojni, i slatko su grickali tek iznikle izdanke mlade trave.
Dalje, susret sa nudističkim delom Ade i na moje iznenađenje nekoliko entuzijasta se sunča iz sve snage.
Ipak mislim da nije bilo toliko toplo da se skineš u fullu, ili je meni tako izgledalo.
Tu negde, na ruku mi je sletela jedna bubamara kojoj je izgleda prijalo da šeta po mojoj ruci i koju sam na izlasku sa Ade premestila na drvo breze, jer joj nije padalo na pamet da odleti.
Dalji povratak u gradsku vrevu nije bio tako zanimljiv i inspirativan, tako da ne vredi ni da ga opisujem.
Dopalo mi se što sam danas udahnula mirise i osetila ukuse jesenjeg dana u svom njegovom apsolutnom zemljanom koloritu.