91. dan

Mene ovih dana tangira introspektivno posmatranje.
Primećujem da postajem (auto)destruktivna, te se hvatam u koštac sa tim.
Zapravo, u tom smislu, borim se sa sobom da mi jezičak na vagi ne pretegne ka negativnim percepcijama i doživljajima.
S obzirom na vlastite brojne dosadašnje padove, svesna sam da je negativizam put bez povratka i rupa bez dna - koprena misli i osećanja.
Drugim rečima, ako već trošim sopstvenu energiju, a trošim je, trudim se da je utrošim na pozitivne stvari i pozitivne ljude.
Ne pridajem važnost onome što ne mogu da promenim, a trudim se da menjam ono što je u mom domenu - sebe.
Vesela sam (da ne kažem da sam srećna, zvučalo bi krajnje kontradiktorno), non-stop zbijam šale, doskočice i um mi funkcioniše besprekorno, i znam da ono što mene muči je isto ono što muči i druge ljude, tako da ne pridajem važnost tome što me onespokojava.