Wednesday, 2 June 2010

279. dan - 293. dan

Ne može čovek a da ne primeti evidentnu razliku između srpskog i mađarskog pandura na grani.
Ovo se ne dešava u vreme hiperinflacije, već konkretno 26. maja 2010. g. na Horgošu.
Ulazi kurčeviti srpski pandur da šmekne gomilu u busu.
Istom prilikom treba da ispečatira pasoše na licinom mestu ili u kućici.
Jedan rmpalija sirove njuške i prekog pogleda baca svoje oštre farove.
Obraća se prisutnim putnicima rečima „tople“ dobrodošlice:
„Sedišta moraju da budu primaknuta!“
Sieg Heil! Heil Herr Fuehrer!
To bi bio „pravi“ pozdrav za dotičnog.
U jebote, na trenutak pomislih, ovde će da protrči konjica, sine!
I onda pređe prstima, palcem i kažiprstom desne ruke po uglovima usana, prebacujući donju usnu iznad gornje.
Ko da se sprema nešto „važno“ i opet „umno“ da kaže.
U ruci nosi pečat datumar i kreće.
Izdrkavački prilazi svakom putniku.
Zatim otvori pasoš gde je fotka i oni „neophodni“ biometrijski podaci.
Onda prostreli čoveka pogledom u trajanju od nekoliko sekundi.
Valjda ima tako „prefinjeno“ oko da prepozna kakvog kriminogenog i/ili problematičnog tipa.
Sve vreme vodič grupe trčkara za njim kao posilni.
Asistira mu.
Takva je naša panduracija.
Ne može više od jedne stvari da radi „kvalitetno“.
Rezultat je da je sve pasoše koje je naknadno odneo na „proveru“ nabacao na gomilu, tako da je vodiču trebalo 15 minuta da nam ih podeli nazad.
Onda sledi pravo osveženje.
Prijatno iznenađenje.
Ušao mađarski pandur, onako fino i nenametljivo.
Pasoše je pokupio, slažući ih redom, „slika na sliku“ i odneo ih u kućicu.
U rekordno kratkom roku su se pasoši „vratili“ ispečatirani (u office-u).
Sve u svemu, vodiču je trebalo 2 minuta da ih podeli putnicima, jer kojim redosledom ih je pokupio, istim takvim ih je i vratio.
Hoću da kažem da će naši panduri uvek ostati ono što i jesu – stoka bezrepa!
A sada da olajavam malo i vodiča i putnike.
Naime, na putu za Prag, u ranim jutarnjim satima smo stigli u Bratislavu.
I sad, tamo smo trebali da vidimo prema programu putovanja Bratislavski dvorac.
Međutim, kako je svaka agencija kod nas pomalo ili malo više folirantska ili ti prevarantska, tamo tek saznaš da se to mesto renovira i da ćeš kurac da ga vidiš.
Da li je potrebno da pominjem da su oni to znali i kada su tu stavku stavili u program obilaska na putovanju?!
Drugo, da ne pominjem kako samo iznenadna kiša utiče na promenu plana, jer valjda smo svi toliko medeni i od šećera pa ćemo da se istopimo.
Taj deo se odnosi na priču da je osim dvorca bilo predviđeno još nekoliko lokacija po planu.
No, nema veze, pomislim, neću da mi to kvari doživljaj, nego u neki kafić koji je otvoren oko 8 ujutru pa kad stane kiša malo skitnje po ulicama.
Tako je to i bilo.
Ali meni je ipak već proradio popizditis.
„Vrhunac“ sam doživela kada su se 2 klinke izgubile u Bratislavi, pa je onda vodič otišao da ih traži.
Tako smo kasnili sa dogovorenim vremenom nastavka puta za Prag nekih pola sata.
Dakle, cela grupa čeka 2 klinke koje ne znaju gde im je dupe, a gde im je glava.
I konačno, kada ih je priveo do autobusa, one mrtvo-’ladno ulaze u bus i ćute ko pičke.
Ne pada im na pamet da se izvine grupi koja samo njih čeka.
Sad kako kao što znate ja ne ćutim, čim je krenuo bus, ja odem do vodiča i kažem mu da smatram da mora oštro da skrene pažnju putnicima da se ovakve stvari ne ponavljaju.
Plus da naglasi da čekanja više neće biti i da će svako da nastavi put kako zna i ume, jer je nedopustivo da cela grupa „trpi“ zbog bilo čijeg neodgovornog ponašanja.
I on to i uradi, naravno na svoj način, što je i okay.
Mi smo prost narod i mi nemamo kulturu putovanja.
Zapravo, kada ste u grupi, prilagođavate se okolnostima, a ne čekate da se svi ostali prilagode vama.
I tako, pošto sam sišla sa spratnog dela gde sam sedela, kenjam ja malo sa ljudima u donjem delu busa, kad odjednom na mene se izbeči matori kreten:„Gde vi sedite?“
„Sedim na spratu!“
„Onda se vratite, sedite i ćutite!“
„Da nećete vi možda da mi kažete šta da radim?“
„Slušaj ti, je l’ ti vidiš da svi ćute, samo ti pričaš i buniš se nešto!“
Pošto je prešao na ti i već počeo da mi se unosi u lice, i ja sam postala prilično bezobrazna, tj. neprlično bezobrazna.
„Da nećeš možda ti da mi kažeš kad ću da ćutim, a kada ću da govorim?!“
„Sad ću ja da zovem vodiča pa će on da te natera da sedneš na svoje mesto!“
„’Ajde, ustani, zovi ga, da vidim ko će ovde mene na šta da natera!“
„Šta ti misliš da si kulturna, a ovako mi se obraćaš!“
„Obraćam ti se kako si zaslužio svojim ponašanjem i rečnikom da ti se obraćam!“
Bila sam beskrajno odvratna, to je činjenica.
Posle toga je umukao.
A ja sam nastavila da pričam sa ljudima dok se meni i njima pričalo.
I tako, pomislim, u pizdu materinu, baš je lepo počelo sve.
No, brzo sam zaboravila na tu neprijatnu epizodu i nisam se vraćala na to.
Posle je dotični bežao od mene kao đavo od krsta.
Naravno, u ovom članku obrađujem te „crne bisere“ sa putovanja.
Nemojte shvatiti pogrešno, nisu oni ni toliko bitni, niti su prevagnuli u nekom opštem utisku, ali samo želim da podelim i te momente sa vama.
Za samo pisanje o Pragu i izletima van Praga, to tek treba da pripremim.
Treba mi vremena da mi se slože utisci i da fotke povežem sa nekim konkretnim pričama.
Trenutno razmišljam da li da napravim blog koji bi bio posvećen putovanjima.
Zato sada preskačemo taj deo i nastavljamo sa biserima.
U povratku smo kasnili 3.5 sata.
Odnosno, autobus kojim smo doputovali je pretio da će da crkne, pa je vozač odlučio da ne krećemo na put.
Tako je bilo potrebno da se dofura novi bus iz BG-a i da nas pokupi iz Praga.
E, sad, vodič je već u večernjim satima, pred sutrašnji polazak natrag obavestio ljude da mesto u 9 ujutru krećemo u 10.
Sutradan kreće standardna srpska priča koja se zasniva na onome kad šipčite negde i pitate: „Koliko još ima?“, „vođa“ odgovara: „Još malo!“
Dakle, mi smo 3.5 sata čekali na recepciji bus koji tek što nije stigao.
Tu je moja glavna i jedina zamerka – zajebavanje putnika.
Jer, to je moglo da se uradi drugačije.
Kažeš ljudima, radite šta hoćete, vratite se do 14:00 i polazimo.
Međutim, nije bilo tako.
Tako su neki predreždali na recepciji, a neki su se vratili u sobe da čekaju.
I sad, možeš misliti, vodič kaže kako će on njih da pozove da siđu kad dođe bus.
Dođe taj jebeni bus posle već pomenutih 3.5 sata čekanja i mi polako ukrcavamo bagaž i sami sebe.
I sad vodič kaže, ključevi od soba tih i tih nisu vraćeni, a karte nisu razdužene.
Šta se ispostavilo?
Ne da ključevi nisu vraćeni, nego ni ljudi koji su u tim sobama uopšte nisu u busu.
Oni sede u sobama i čekaju da im procveta limun žut.
I sad on opet ide po njih i mi opet čekamo...
Karte koje sam pomenula se odnose na tramvajske karte, gde je svako zadužio po jednu kartu pri dolasku.
Svrha je bila da se transportujemo do centra Praga dok ne zamenimo evre za češke krune, a obaveza je bila na kraju da ih vratimo, bilo u naturi, bilo da ih platimo.
Eto, bilo je i ljudi koji su to jednostavno „zaboravili“.
Konačno, izlaze prvo jedan par nadobudnih klinaca iz soba, i ja krećem da zajebavam kako sada treba da plate turu pića za ceo bus, jer ih čekamo, a oni me gledaju u fazonu – ma, ko vas jebe.
Dalje, one zabludele starije tinejdžerke koje su se pogubile i u Bratislavi su imale objašnjenje da nisu znale???? kada treba da siđu, jer ih vodič nije probudio, tj. one nisu čule kako im on lupa na vrata.
Ja sam samo prokomentarisala da ovo nije ekskurzija i da im on nije razredni starešina.
No, dobro, tu se negde završavaju te stupidne situacije koje se tiču ovog putovanja.
Naravno, bilo je potrebno da putnici bar 5 puta provere da li imaju kod sebe pasoše, jerbo se kod nas dešava da ljudi krenu bez pasoša za Srbiju.
To bi tek bilo opštenarodno veselje.
Još nekoliko tipova.
Mađari su žešći lopovi, naročito na Molovim pumpama.
Odnosno, vrlo je nepoželjno bilo šta plaćati u evrima, jer kurs po kome oni računaju evre za forinte je katastrofalan.
Po definiciji, za svakog lopova, turista je ovca, pitanje je samo ko pristaje na koliko šišanje.
To se posebno odnosi na praške menjačnice koje imaju u velikom broju lopovski kurs evra za češku krunu i imaju foru za „large amounts“ i „small amounts“ + je ekstra sitnim slovima napisana procentualna provizija za „buy“ varijantu.
Mene je jedna pokušala da prevesla, a onda sam morala da joj ljubazno prozborim: „Don’t fuck with me!“ :-D

9 comments:

  1. Moram to da kazem-volim te:D
    Nadam se, sto si se vratila kuci cela i zdrava i ne znas, kako se na ceskom zovu picajzle:)

    ReplyDelete
  2. Hej! Zverka je Retka, ma kojim putem pošla. Dobrodošla, baš si mi nedostajala!

    Prosto mi zrači pozitivna energija iz ovog posta, iako je namenjen samo biserima sa putovanja. Dakle u iščekivanju nastavaka ....

    ReplyDelete
  3. Видим ја да је време и теби (дакле без изузетка) било испуњено стандардним садржајима са путовања која предводе и на којима учествују наши :)

    Добро ти нама дошла назад... Баш сам се питао како си прошла по мењачницама, али ово Don't fuck with me ме је одушевило ¦D

    Поздрављам!

    ReplyDelete
  4. @Draga Soniade, hvala ti od srca. 0:-) Stvarno ne znam kako se kažu picajzle, samo sam pre polaska na put našla neki bezobrazni srpsko-češki rečnik za "savatavanje" devojaka u diskoteci. :-)) Bože zdravlje, će se vidimo jednog dana, nadam se. Znaš, ima tih tura koje vode put Krakova i Varšave, a ja odavno želim da dođem u Poljsku. :-)

    ReplyDelete
  5. @Draga Amarilis, drago mi je da čujem da sam ti nedostajala. :-) Danas ću da pročitam tvoj nastavak o Bati. Juče sam "propala" čitajući šta su sve ljudi napisala za 7 dana. Da čovek ne poveruje koliko toga ima, kao da sam bila odsutna mesec dana. :-) Biće sasvim sigurno daleko opsežnijih priča, no valja mi da to sve osmislim. :-)

    ReplyDelete
  6. Dragi ToMCee, da ti kažem da sam se prijatno iznenadila kada sam videla koliko si se raspisao u poslednje vreme. I sve mi se više sviđa kako pišeš, samo guraj napred. Super je. A što se tiče ovog izdrkavačkog stava u menjačnici, čoveče, ne možeš drugačije. Ili će oni tebe, ili ti njih, iako ne preferiram baš takav stil ponašanja. Hvala ti na dobrodošlici! :-)

    ReplyDelete
  7. Jao,ovo me je sve podsetilo na 12 propalih ekskurzija u osnovnoj i srednjoj školi! Ljudi su stoka i to se kod nas neće promeniti.Bar ne uskoro.

    ReplyDelete
  8. Krakov i ja - jedva cekamo :)

    ReplyDelete
  9. Retko lep opis putovanja:) Jedva čekam nastavak!

    ReplyDelete

Note: only a member of this blog may post a comment.

Related Posts with Thumbnails