275. dan - 278. dan

Stajali smo promrzli na železničkoj stanici.
Moja mlađa ćerka od 3 godine je spavala u mom naručju.
Oteo mi je dete iz ruku.
Moj muž, njen otac.
Vrištala je: "Mamice, mamice, ne ostavljaj me!"
To je bio trenutak kada sam htela da se bacim pod voz.

*   *   *

Zabranio mi je da viđam decu.
Moju decu je odgajila maćeha.
Ja sam bila nepismena žena sa sela.
Izbačena i odbačena.
Na ulici, ostala bez igde ikoga.
Čistila sam tuđe kuće i tuđa govna.
Nadničila na njivama.
Muškarci su me ucenjivali, jebala sam se za parče hleba.
To je bio moj usrani život.
*   *   *
Mnogo godina kasnije sam upoznala čoveka koji mi je ostavio penziju i stan.
Bio je dobar čovek i lepo smo se slagali, ali je prerano umro.
Svoju decu nisam odgajila, drugu decu nikada nisam rodila.
Ćerke sam videla tek posle 25 godina.
Ne računam to što sam krišom odlazila kad su bile u školi - samo da ih vidim.
Sa starijom ćerkom se čujem telefonom ponekad, retko vidim.
Mlađa ćerka i dalje ne razgovara sa mnom.
Njen otac joj uvek preti da joj neće ostaviti stan ukoliko se ikada vidi sa mnom.
*  *  *
Noćima već ne spavam, jer sam mnogo tužna.
Ćerka moje mlađe ćerke se udaje.
Volela bih da me je ćerka makar pozvala telefonom i rekla mi, i nema veze što ja neću biti prisutna, bilo bi mi dovoljno samo da me se setila, pozvala i rekla mi to.
Radujem se što ću moći bar da vidim unuku na slici sa njenim budućim mužem.
Nije važno kako se zovem, ali hoću da znate da je ovo istina.