Ovaj dan je mogao biti nekako blag i inspirativan, da u jednom trenutku nisam podlegla medijskom pritisku.Sa svih strana su pljuštale užasne vesti o izvitoperenim silovateljima, užasnim klinkama što prebijaju metlom svoju drugaricu, priči o pandemiji meksičkog gripa, plašenju ljudi na sve moguće i nemoguće načine.
Osetila sam kako mi se prevrće utroba, ali nisam isključila TV.
Pošto za čitanje nisam imala strpljenja i koncentraciju, pokušala sam da pronađem nešto smislenije i na TV Avali sam odgledala emisiju Slatka moja.
Ta emisija je u meni otvorila iznova nova-stara pitanja o Beogradu, onima koji su se ovde rodili i onima koji to nisu.
I našla sam se u rečenici koju je izgovorila Ružica Sokić, a koja glasi: „Ja nemam osećaj da je ovo grad u kome sam rođena!“
E, pa ni ja odavno nemam osećaj da pripadam ovom gradu, jer današnji Beograd nije grad u kome sam rođena i nemam više ni sa kim, ni protiv koga, a ni za šta da se borim.
No comments:
Post a Comment
Note: only a member of this blog may post a comment.