265. dan - 273. dan

Ama koliko sam se samo ulenjila.
Potpuno sam se odrodila od početne zamisli na ovom blogu.
Postavila sam pravila.
Moram i da ih kršim.
Inače, sve ovo ne bi imalo smisla.
A i kao da ga ima bez toga?! :-))
Tako vucarajući se po ulicama Beograda, svašta se sazna.
Npr. zanimljiv je raspon cena za koji možete da popijete jedan pišljivi capuccino.
Sad taj capuccino ništa i ne vredi, ali moraš da platiš sve ono što plaća vlasnik lokala.
U centru centra, u kafiću Paleta ili tako nekako, to je onaj pored Bilet servisa, to bre košta 190 dindži.
Lopovi belosvetski.
Šta tu ima majke ti za 1.9 evra?!
Kad se malo pomeriš od centra centra, isto to mož’ da dobiješ za 110 dinara.
Malo li je?
80 dinara razlika u ceni jednog capuccina.
Kad malo bolje razmislim, dobra mi i ova moja ’ladna neskafa što je besomučno ližem.
Kol’ko ona mene košta?
Ček’ da presavijem ćitabu i da izračunam.
Ovako.
Potrošim trunku šećera, pa neka bude simbolična cena od 1 dinar.
Zatim kašičicu neskafe.
E, sad, ja kupujem onu limenku od 250 grama na pijaci po 450 dinara.
Od te limenke možeš da izvučeš tak’ih mali milion kafa, cenim bar 100 komada.
To znači da me jedna kašičica izađe 2.5 4.5 dinara.
Pola šolje vode česmovače i to kad podelim sa onim kubicima što ih plaćam, dođe mi džabe.
I turim 1 dcl mleka, a to je oko 5.5 dinara.
Znači, mene 1 smućkana neskafa u kućnom izdanju košta 9 11 dinara.
Pa vi sad vidite kol’ko treba da plaćate harač što ste seli u kafić da vam bude lepo, jer je to vaš jebeni izbor.
Ima toga još.
Navrzlo vam se da popijete nešto alkoholno.
I konstatujete – jebiga, teško vreme, nije za crveno vino.
A i jebem im izbor, Vranac.
To mi više ne prija, jer me puca glavobolja i neki depra flashback od njega.
Dobro, znači ima Chardonnay.
Mož’, pomislim ja.
I jebo me đavo u dupe da pitam da li je hladan.
Devojka mlada se smeška i kaže da nije.
I sad ja razmišljam da ne serem mnogo da ne ispadne da držim predavanje o somelijerstvu, ali ne odoleh.
Samo priupitah što ne ’lade belo vino, kad se ono pije hladno.
I slatko se ona nasmeši i kaže mi da može da mi turi led u čašu.
Ama kakav bre led, neću špricer lažnjak, hoću bre hladno belo vino.
Kaže, ne hladimo ga, jer klijentela voli ovako.
Jebem vam klijentelu, sve same seljačine.
To su oni što piju razvodnjenu žestinu.
Džiberi koji turaju i u konjak led.
Jebiga, pomislim ja, ovo ne bi moglo da se desi da sam otišla u kafančugu kod domaćina.
Čik tamo da vidim da nema ohlađenog belog vina.
I da ga jebem, šta da popijem.
Smućka ona meni džin-tonik.
Više dekoracije i leda doduše, ali tako ti je to danas.
Sve laž i prevara.
Kaže, prijaće mi.
I prijalo mi je.
A prijala mi je i muzika.
Hvala kurcu, pa nisam morala da slušam tehno.
Sad iz cele priče ispada da ja samo dreždim po kafićima i ločem.
Nije baš tako.
Ali ni stvari nisu onakve kao što izgledaju na prvi pogled.
Nikad od mene neće postati alkoholičar.
Pod jedan, to je zato što ne pijem redovno.
Oni koji se „krste“ svaki dan znaju o čemu pričam.
Imam dobar cug i dobru otpornost na alkohol, al’ to mi valjda ’nako prirodno.
Pod dva, ko bre da postane alkos na ovu skupoću?!