335. dan - 342. dan

GospoDŽa je direktorka u jednoj firmi beogradskoj koja se bavi uvozom i zastupanjem nekoliko kozmetičkih kuća, američkih, nemačke, španske i još ponekih.
Elem, obrela sam se u toj firmi da nadničim na određeno vreme.
I sad, odmah mi je bilo jasno da je posao sranje, ali kao 'ajd' nešto da radim dok se ne ukaže nešto bolje, u jebenoj perspektivi života.
Na poslu, naravno, na radnom mestu na kome ja kao treba da radim u stvari radi jedna mlada žena koja je trudna.
Ima tu još nekoliko ljudi, od kojih neki jesu vredni pomena i hvale, a neki nisu.
Elem, trudnica me je od prvog dana minirala na raznorazne načine.
Sve u svetlu toga da ja ispadnem što veći debil, što pred klijentima, što inače.
Istina, imala sam obzira prema njoj samo zato što je trudna.
Ali ona nije imala obzira prema meni.
Dovoljno je da kažem da je to posao ispod svih mojih intelektualnih mogućnosti i nivoa obrazovanja, dok se za trudnicu može reći da odgovara njenom nivou obrazovanja.
Intelekt joj ne potcenjujem, sa napomenom da je vrlo perfidna i da deluje kao neko ko bi 'ladno zario nož u leđa drugome, samo da svoje dupe istakne što bolje.
Mislim da pri tom ne bi ni trepnula.
Zapravo, ja skoro nisam videla osobu sa toliko malo ljudskosti u sebi.
Ili jesam?
Da se vratimo na početak priče.
Dakle, direktorka.
Prejebana baba, klimakterična, freak u rukavicama, apsolutista, ali neprosvećeni, robovlasnik, nevaspitana, nadobudna, željna divljenja, nesigurna u sebe, igra igru dominacije na osnovu svoje pozicije.
Bednica.
I tako, pošto sam i ja malo nezgodna i ne dopuštam da se neko sere po meni, nekako se samo po sebi nameće da je pre ili kasnije sukob bio neminovan.
Eto, danas je bio najveći sukob do sada.
Naime, gospoDŽa sebi dopušta da vređa ličnost drugih ljudi.
Naravno, to sve pod parolom - za nečije dobro.
Ama, kako da ne, pa naravno da ona misli na moje dobro
To se vidi i iz njenog ponašanja i iz njenog rečnika i iz njenih stavova.
O zaradi da ne govorim sada, dovoljno je reći da se radi o republičkom proseku i da postoji beli i crni deo, što opet nije ni bitno, jer nema tih para...
Tuga.
Dakle, danas sam bila u prilici da branim svoje dostojanstvo.
Tu nema druge, tu ili izlaziš na crtu i pokazuješ zube ili ćutiš i trpiš skota.
E, pa ja ne trpim i ne dopuštam da se neko sere po meni.
Dakle, ja sam tvrdoglava, ja sam nefleksibilna, ja ne znam šta govorim i ja ne znam šta radim, najkraće rečeno.
Da, i meni je potrebna pomoć?!?!
Pretpostavljam da je mislila na psihijatrijsku, dok se kezila u moje lice i “otvarala” mi oči.
I ona će da mi pomogne, naravno, da ja to sve shvatim.
Ona me razume.
Razume me, kao što razume svoju decu. LOL
U principu, s govnima ne treba imati posla, to je oduvek bio moj stav i ja sada jedem ta govna.
Sada imam posla sa osobom koja je odavno zrela za psihijatriju i kojoj mesto zenica u očima stoji znak dolara i koja bi i rođenoj majci prodala cijanid, jer to je baš super za nju (majka kao kupac).
Ne, nisam joj ostala dužna.
Ali, isto tako se nisam spuštala na njen nivo.
Rekla sam joj da je veoma uporna u svojim zamislima da od ljudi napravi robove.
Penila je i drala se: “Ja sam uporna i ja sam uspešna!”
Rekla sam joj da to nije sporno, ali da je njen vokabular i njeno ponašanje vrlo sporno.
Odnosno, da ja neću da trpim da mi se neko obraća povišenim tonom i da me napada i vređa.
Takođe, da neću da slušam njena “predavanja” o stvarima koje se tiču posla, a koje znam da radim i da oko tih istih stvari neću da se ubeđujem sa njom, jer ih znam, a ona ih ne zna.
Dalje, rekla sam joj da neću da radim kako mi ona kaže, ukoliko to nije u skladu sa pozitivnom zakonskom regulativom i definisanim Ugovorima sa kupcima.
Ona mi je rekla da ja imam da radim kako mi ona kaže.
Ja sam opet ponovila da ću raditi u skladu sa onim kako ja mislim da treba da radim.
Rekla je da ako mi se ne sviđaju njeni “uslovi” da mogu da idem.
Rekla sam joj da mi se ne sviđaju njeni uslovi i da što se mene tiče mogu i odmah da idem.
Rekla mi je da ona nije tako mislila.
Kako da ne?
Igramo se igara koje se zovu mobing, igramo se nipodaštavanja, ponižavanja, vređanja.
Igramo se igre koja mene skupo košta.
Igramo se igre koja ću nju tek da košta.
Igramo se igre gde siti gladnima ne veruju i gde siti i presiti dolivaju gladnima ulje na vatru.
Ali, treba imati u vidu da ko se poslednji smeje, najslađe se smeje, a to ću biti ja.

334. dan

Dan 24., jednog meseca, jedne godine.
Mislima pokušavam da oslikam stvari koje ne uspevam da shvatim.
Slike kao reči samo naviru.
Scena po scena, nematerijalizovani osvrti na stvarnost.
Ne postoji razlog zbog kojeg ne bih mogla, a da pre toga ne pokušam.
Šta?
Iskušavam reči kao kiselo-slatko voće koje liči na baršunaste kajsije i ima ukus gorkog šećera.

333. dan

Nakon izlaska sa robije i klackanja trolejbusom poželela je da čuje škripu nepodmazanih klackalica i ljuljaški.
I ciku dečijeg smeha.
Sećanje na detinjstvo.
Nekad pomisliš da mesto/a bira/ju tebe, a ne ti njega/njih.
Sedneš na klupu i ispred tebe je drvo.
Ispred drveta, na žutoj metalnoj tabli ispisano crnim ćiriličnim slovima stoji naziv - Evropska bukva (l. Fagus silvatica) - "pod zaštitom je države".
U visini tvojih očiju rasprostiru se dve grane koje se prepliću i grle kao dve ruke, kao dva tela, nežno i večno.

332. dan

Sedim kraj otvorenog prozora i pokušavam da slušam muziku.
Međutim, žena u stanu do mog tuca šnicle sa drvenim tučkom na drvenoj dasci.
Muža je odavno stucala u zdrav mozak, a na sinu intenzivno radi, pa se u pauzama baca na šnicle.
Do sad je verovatno utepala jednu solidnu svinju.
Mislim, ljudi, to traje i traje.
A kad pomislim da će uskoro da se baci na višečasovno pohovanje, to znači momentalno zatvaranje prozora.
Tek da mi ne bude žao da uključim klimu koju nisam mislila danas da uključujem. :-))

329. dan - 331. dan

Da je živ Milan Mladenović postojala bi i dalje Ekatarina Velika.
Pa, je l' Milan Mladenović toliko nebitan da ima svoju ulicu u Kamendinu (pored Zemun Polja)?!?!?!?! grrrrrrr
Za utehu je to što je tu i ulica Berthranda Russela.
Ovako, postoji muzički sastav Van Gog koji je bio čist plagijat Ekatarine Velike sa svojim prvim albumom.
Sada su oni, jebote, (veliki) R'N'R band!
Sa poslednjeg albuma ova je, brate, baš mainstreamerska, a činjenica je da je i najeksploatisanija.
Strašno!!!
Da je živ Branko Miljković koga su obesili u Zagrebu (jer, ja ne verujem da se ubio), ja bih verovala u poeziju.
Ovako, svaka budala piše poeziju, uključujući i mene.
A ko je čita?!
Izvinite svi koji pišete "modernu" aktivističku poeziju, ali serem vam se po njoj.
Meni se to ne sviđa.
Ja sam zarobljena u nekim prošlim vremenima.
Za mene poezija nije sranje po svakome i svemu.
A još manje kolektivno svršavanje po istom.
Ali, grupa je jača od pojedinca, zar ne?!
Ja odavno sanjam da bila sam
U nekim drugim svetovima
U nekim narednim vekovima
I da tamo imam šta da o(do)dam
Toliko da kažem da nisam sam(a).



P. S. Javna je tajna da je ovo moja omiljena pesma od Ekatarine Velike. Forever and ever! BTW, da li možete da zamislite da mi je pass na Gmail accountu do pre neki minut bio naslov ove pesme. LOL! :-))

319. dan - 328. dan

Predvečerje.
Vetar u sebi nosi miris kiše.
Sedela je na tramvajskoj stanici.
Iza nje se nalazi zgrada klinike gde su nekada dolazile kurve an gro, pa je tu kliniku "pošten" svet izbegavao.
Danas kurve mogu da se “savetuju” sa “obučenim” stručnjacima u mobilnim savetovalištima, jer sada živimo u demokratski “uređenom” društvu.
Zbog porasta maligniteta kože i raznih kožnih alergija i problema ova klinika je postala posećenija od strane plebsa.
Da, razlog više je i što ne treba uput od skretničara, tj. lekara opšte prakse.
Skretničare je normirao onaj da mu ime kukavno ne pominjem, čiju smenu tražimo.
Isto tako, tamo rade i pojedini lekari koji pacijente savetuju koje proizvode da kupe i u kojoj apoteci, a od toga dobijaju 20% od aritmetičke sredine između VP i MP cene.
To su, razume se, strani preparati, najčešće od američkih proizvođača koji koštaju u MP, pa, taman toliko da se tak'ih 5-6 udene u srpski prosek neto zarade.
Dakle, radi se o “skromnim” i “umerenim” cenama, te u skladu sa tim i “simboličnim” provizijama.
Mada, taj prosek, ta statistika - ne valja, jer je loše uzorkovana.
Ali to je pod kontrolom države, pa kako tamo neke nazovi mudonje kažu, tako se naslika statistika.
Elem, da se vratimo priči.
Iza nečega što se nekada zvalo pečurka na autobuskoj stanici, a sada više liči na nakaznu limeno-kliritnu kućicu "ukrašenu" premudrim porukama sa bilborda, stoji hrpa kućnog otpada - starog nameštaja i raznih govana.
Miriše na trulež i na buđ.
Otvaraju se zadnja vrata tramvaja br. 2.
Izlazi jedna žena srednjih godina.
Izgleda kao izanđala prostitutka i kao da je krenula u lov na mužjaka za jednokratnu upotrebu.
Na sebi ima haljinu printa neke zmijurine, tik iznad kolena, u sivim tonovima.
Skupa haljina, mislim u parama, ali izgleda jeftino - šabani bi to poetski rekli: "Au, sestro, al' bi te otkinuo od kurca!
To bi značilo da misle da je dotična - jebozovna.
Na stopalima, crne sandalice na kaišiće ukrašene štrasom (pegla, sine) i to sve na ogromantnu štiklu – bez platforme.
Da se istegne list, da se protegne batak, da žena izgleda kao srna u zbegu, da je lovac spazi i prospe sačmu u nju.
I kad se ide tom ulicom ka obližnjoj pijaci, tamo se nalazi jedno mesto, gde svraćaju čike da gledaju rahitične, obnažne tinejdžerke kako uvijaju svoja mlada tela oko šipki i nude se za šaku nečega.
Oko pijace ima svega, cvećare, kiosci sa FMCG, da se kupi “grčki” giros, ali ima i domaća pljeskavica odma’ iza ćoška.
Ima i u obližnoj ulici BIP-ova letnja bašta koja godinama ne radi, jer je BIP odavno upropašćen, kao i većina naših preduzeća.
I tako su njih dve otišle u obližnji jazz klub da slušaju jazz.
Ova druga što je čekala na stanici je konstatovala da njoj baš i ne leži jazz, tj. preciznije ne leži joj postavka trube.
Print dama u zmijskoj ‘aljini je bila oduševljena.
Pa kako i ne bi?
Nikada pre nije bila u jazz klubu.
Dok se “zagrevala” atmosfera za nastup jazz tria, domaćin mu je davao po old disco schoolu.
I tu je bio jedan mladić koji se doima kao lokalni zabavljač dama.
A možda to i nije.
Nebitno.
I on je pozvao ovu što joj se ne sviđa truba da igraju.
Printovka joj je skoro majčinski brižno-naredbodavnm glasom rekla: “Pa, ustani, igraj sa čovekom kada te zove!”
“Ali, ti nisi moja mama i ja nemam 15 godina”, pomisli neljubiteljka trube i “Zar baš ja treba da igram sa njim samo zato što se ponudio?!?!”
“Mogla bi da ga mazneš”, reče zmijolika, pa se i ona pridruži tancovanju.
Uvijala se baš tako zmijski, njišući neistaknutim bokovima i mašući rukama na način koji je zabavljač protumačio kao – crnački styling igre.
Jebote, možda je on iz Harlema ili sa Jamajke, pa je neko 5-to koleno slučajno zalutalo baš u epicanter bg jaz(z)a.
Komunikacija je bila, razume se, klupski oskudna i nadasve površna i nedotupavna.
Ali danas je komunikacija i inače takva, nije to stvar endemskog tipa.
Mrziteljka trube je izgubila želju da glumi ludilo u ovom besmislenom triu i prepustila svoju nesuđenu majku da igra sa mladićem.
A to je tako fino.
Svi se zabavljaju.
Došlo joj je da plače, al’ da l’ od smeha ili od besmisla, pitala se.
Nije to sada bitno.
I vlasnik je bio zadovoljan i “častio” ih je sa po jednom tekilom.
Ova što ne voli trubi, ne voli ni tekilu, a i smrdela joj je, nevezano za limun i so, što su ko “pravi” servirali pride.
Zato je zmija “iskustveno” i “poznavalački”, jer prvi put je pije, ocenila da je to baš dobra tekila.
Takoreći, do jaja.
Da li do zabavljačevih ili nečijih drugih?
Ili da to shvatimo figurativno?
Ma, da.
Ne, niko nije pojebao zabavljača, jer to nije poenta priče.
Priča i nema poentu.
Ili ima.
Ali ona nije napisana.
Uglavnom, trubohaterka je shvatila da joj je problem i da izlazi više na takva mesta i sva koja liče jedna na druge.
Pa nju to nimalo ne zabavlja, iako mora se priznati da je zmijolikoj bilo sasvim cool.
Sem toga, ako izuzmemo ponekog zabavljača, par zadriglih svinja, devojaka i momaka na separatnim gomilicama, čak i jednog pravog crnca što se jedva nazirao u mraku, tamo nema ničeg što nije već viđeno, osim možda vrlo zgodnog mlađeg punoletnika koji svira klavir. :-)
P. S. Autorka teksta je loše izračunala, pa sada shvata da joj nedostaje još 7 rečenica, uključujući i ovu.
Usput je prepravila naslov, jebiga, iako su ga Google robotići već registrovali.
Palo joj je na pamet da vam kaže da se ne zezate sa Chatroulettom.
Iako dotična nema kameru, pa ga nije isprobala na svojim "očima", kapira da bi je totalno fasciniralo da joj jednoga dana u poštanskom sandučetu osvane pismo od anononimnog po imenu - ali ne i po alatljici.
To pismo bi kod nje izazvalo reakciju koju želi da podeli sa vama.
"Poštovani, od kada si mi u e-mailu poslao sliku tvog polnog organa, istog trenutka sam se smrtno zaljubila u tebe, ili bolje - u njega?"
Ama, nije autorka ništa smislila što nije već (pred)viđeno, nego se samo pitala da li bi tako reagovala da je i mladi pijanista ostavio 'vaku sortu "vizit-karte" u njenom virtuelnom sandučetu?! :-P