147. dan

Kao i svaki slavljenik, iskoristiću priliku da se od srca zahvalim svima koji su mi čestitali rođendan, kao i onima koji to nisu uradili, a kojih ima daleko više.
Da razjasnim, to se pre svega odnosi na moje prijatelje i nazovi prijatelje iz stvarnog života.
Hvala mom prijatelju, što me je sabajle zvao da mi čestita rođendan, dok je još srkao prvu jutarnju kafu.
Hvala mojoj majci koja svake godine dođe kod mene u vreme kada me je rodila.
Hvala mojoj prijateljici koja zna da volim da spavam, pa me ne zove ranom zorom, već se uvek cima da me nađe gde sam, da bi mi uputila pozitivne želje.
Hvala mom ocu koga je boleo kurac da me se seti, kao i uvek, pa sam ga onda zvala da ga pitam što mi nije čestitao rođendan, i sunula mu u glavu ono što mislim, kao što ću i ostalima, kada bude bio trenutak za to.
Moje mišljenje je da ako neko mari za mene, onda će da me se seti i da me pozove, jer naknadne reklamacije i čestitke ne primam - zato što sam se uvek setila i bila tu za njih!