Predvečerje.
Vetar u sebi nosi miris kiše.
Sedela je na tramvajskoj stanici.
Iza nje se nalazi zgrada klinike gde su nekada dolazile kurve an gro, pa je tu kliniku "pošten" svet izbegavao.
Danas kurve mogu da se “savetuju” sa “obučenim” stručnjacima u mobilnim savetovalištima, jer sada živimo u demokratski “uređenom” društvu.
Zbog porasta maligniteta kože i raznih kožnih alergija i problema ova klinika je postala posećenija od strane plebsa.
Da, razlog više je i što ne treba uput od skretničara, tj. lekara opšte prakse.
Skretničare je normirao onaj
da mu ime kukavno ne pominjem, čiju smenu tražimo.
Isto tako, tamo rade i pojedini lekari koji pacijente savetuju koje proizvode da kupe i u kojoj apoteci, a od toga dobijaju 20% od aritmetičke sredine između VP i MP cene.
To su, razume se, strani preparati, najčešće od američkih proizvođača koji koštaju u MP, pa, taman toliko da se tak'ih 5-6 udene u srpski prosek neto zarade.
Dakle, radi se o “skromnim” i “umerenim” cenama, te u skladu sa tim i “simboličnim” provizijama.
Mada, taj prosek, ta statistika - ne valja, jer je loše uzorkovana.
Ali to je pod kontrolom države, pa kako tamo neke nazovi mudonje kažu, tako se naslika statistika.
Elem, da se vratimo priči.
Iza nečega što se nekada zvalo pečurka na autobuskoj stanici, a sada više liči na nakaznu limeno-kliritnu kućicu "ukrašenu" premudrim porukama sa bilborda, stoji hrpa kućnog otpada - starog nameštaja i raznih govana.
Miriše na trulež i na buđ.
Otvaraju se zadnja vrata tramvaja br. 2.
Izlazi jedna žena srednjih godina.
Izgleda kao izanđala prostitutka i kao da je krenula u lov na mužjaka za jednokratnu upotrebu.
Na sebi ima haljinu printa neke zmijurine, tik iznad kolena, u sivim tonovima.
Skupa haljina, mislim u parama, ali izgleda jeftino - šabani bi to poetski rekli: "Au, sestro, al' bi te otkinuo od kurca!
To bi značilo da misle da je dotična - jebozovna.
Na stopalima, crne sandalice na kaišiće ukrašene štrasom (pegla, sine) i to sve na ogromantnu štiklu – bez platforme.
Da se istegne list, da se protegne batak, da žena izgleda kao srna u zbegu, da je lovac spazi i prospe sačmu u nju.
I kad se ide tom ulicom ka obližnjoj pijaci, tamo se nalazi jedno mesto, gde svraćaju čike da gledaju rahitične, obnažne tinejdžerke kako uvijaju svoja mlada tela oko šipki i nude se za šaku nečega.
Oko pijace ima svega, cvećare, kiosci sa FMCG, da se kupi “grčki” giros, ali ima i domaća pljeskavica odma’ iza ćoška.
Ima i u obližnoj ulici BIP-ova letnja bašta koja godinama ne radi, jer je BIP odavno upropašćen, kao i većina naših preduzeća.
I tako su njih dve otišle u obližnji jazz klub da slušaju jazz.
Ova druga što je čekala na stanici je konstatovala da njoj baš i ne leži jazz, tj. preciznije ne leži joj postavka trube.
Print dama u zmijskoj ‘aljini je bila oduševljena.
Pa kako i ne bi?
Nikada pre nije bila u jazz klubu.
Dok se “zagrevala” atmosfera za nastup jazz tria, domaćin mu je davao po old disco schoolu.
I tu je bio jedan mladić koji se doima kao lokalni zabavljač dama.
A možda to i nije.
Nebitno.
I on je pozvao ovu što joj se ne sviđa truba da igraju.
Printovka joj je skoro majčinski brižno-naredbodavnm glasom rekla: “Pa, ustani, igraj sa čovekom kada te zove!”
“Ali, ti nisi moja mama i ja nemam 15 godina”, pomisli neljubiteljka trube i “Zar baš ja treba da igram sa njim samo zato što se ponudio?!?!”
“Mogla bi da ga mazneš”, reče zmijolika, pa se i ona pridruži tancovanju.
Uvijala se baš tako zmijski, njišući neistaknutim bokovima i mašući rukama na način koji je zabavljač protumačio kao – crnački styling igre.
Jebote, možda je on iz Harlema ili sa Jamajke, pa je neko 5-to koleno slučajno zalutalo baš u epicanter bg jaz(z)a.
Komunikacija je bila, razume se, klupski oskudna i nadasve površna i nedotupavna.
Ali danas je komunikacija i inače takva, nije to stvar endemskog tipa.
Mrziteljka trube je izgubila želju da glumi ludilo u ovom besmislenom triu i prepustila svoju nesuđenu majku da igra sa mladićem.
A to je tako fino.
Svi se zabavljaju.
Došlo joj je da plače, al’ da l’ od smeha ili od besmisla, pitala se.
Nije to sada bitno.
I vlasnik je bio zadovoljan i “častio” ih je sa po jednom tekilom.
Ova što ne voli trubi, ne voli ni tekilu, a i smrdela joj je, nevezano za limun i so, što su ko “pravi” servirali pride.
Zato je zmija “iskustveno” i “poznavalački”, jer prvi put je pije, ocenila da je to baš dobra tekila.
Takoreći, do jaja.
Da li do zabavljačevih ili nečijih drugih?
Ili da to shvatimo figurativno?
Ma, da.
Ne, niko nije pojebao zabavljača, jer to nije poenta priče.
Priča i nema poentu.
Ili ima.
Ali ona nije napisana.
Uglavnom, trubohaterka je shvatila da joj je problem i da izlazi više na takva mesta i sva koja liče jedna na druge.
Pa nju to nimalo ne zabavlja, iako mora se priznati da je zmijolikoj bilo sasvim cool.
Sem toga, ako izuzmemo ponekog zabavljača, par zadriglih svinja, devojaka i momaka na separatnim gomilicama, čak i jednog pravog crnca što se jedva nazirao u mraku, tamo nema ničeg što nije već viđeno, osim možda vrlo zgodnog mlađeg punoletnika koji svira klavir. :-)
P. S. Autorka teksta je loše izračunala, pa sada shvata da joj nedostaje još 7 rečenica, uključujući i ovu.
Usput je prepravila naslov, jebiga, iako su ga Google robotići već registrovali.
Palo joj je na pamet da vam kaže da se ne zezate sa Chatroulettom.
Iako dotična nema kameru, pa ga nije isprobala na svojim "očima", kapira da bi je totalno fasciniralo da joj jednoga dana u poštanskom sandučetu osvane pismo od anononimnog po imenu - ali ne i po alatljici.
To pismo bi kod nje izazvalo reakciju koju želi da podeli sa vama.
"Poštovani, od kada si mi u e-mailu poslao sliku tvog polnog organa, istog trenutka sam se smrtno zaljubila u tebe, ili bolje - u njega?"
Ama,
nije autorka ništa smislila što nije već (pred)viđeno, nego se samo pitala da li bi tako reagovala da je i mladi pijanista ostavio 'vaku sortu "vizit-karte" u njenom virtuelnom sandučetu?! :-P
