110. dan - 112. dan

Vidim da nisam usamljena u opadanju frekventnosti objavljivanja postova.
Should we blame it to the wheather?
Should we blame it at all?
Ovih dana sam zaokupljena i pisanjem i čitanjem.
Jedino što shvatih da sam ipak licemer i da neću sve da publikujem što mislim.
Ipak, ima opažanja koje ću da zadržim samo za sebe i svoje sveske.
Za sada.
Nego da nešto podelimo.
Poznato je da tražim posao, je l' tako?
I tako najčešće šaltam više puta pomenuti sajt Infostuda.
Oni bilduju svoju ponudu iz sve snage.
Sada je aktuelna ponuda Unapredi svoj CV za 950 dinara (PDV uključen u cenu).
Međutim, moja glavna zamerka je bila što u rubrici "Lične osobine", bar do danas beše sve napisano u prvom licu jednine, a isto treba da stoji u trećem licu jednine.
Pisanje u prvom licu jednine je out-of-date varijanta.
Napišem ja njima komentar na tu temu, i oni blagoglagoljivo odgovore, uz napomenu da sam u pravu, i da su primeri pre i posle informativnog karaktera i da su oni to sada izmenili.
Jebote, kakva glupost.
Mislim, šta su izmenili?!
Ni sada nije u trećem licu jednine, nego je jebeno taksativno navođenje iz off-a.
Da ne pričam o datumu rođenja, fotografiji i sl.
Alo, drugovi, rekoh ponovo, što bre to neko da plaća.
Okay, cena za lenjost, kapiram.

107. dan - 109. dan

Nadomak gluve tišine čuo se tanani glas.
Iz dubine sopstvenosti zvučao je kao poziv.
Veoma nespreman i nespretan naspram stvarnosti.
A stvarnost je?!
Ovde ili na nekom drugom mestu.
Ja sad ne znam koja su to mesta.
Ni mašta, ni budni snovi me ne vode tamo.
Ali znam da postoje.
Znam i jednu kuću, ali ne znam gde je.
Kada je vidim, prepoznaću je.
Njene obrise, ulicu u kojoj se nalazi.
Znam da je daleko, ali i da nije.
Sanjala sam taj put.
Na tom putu sam bila u nedođijama.
Dugo sam putovala.
Ne znam kako da izmerim trajanje puta.
I na kraju puta jedan grad.
U tom gradu još se nisam obrela (samo uslovno).
Znam njegovo ime, njegovu istoriju i nekako mi je poznat.
Samo ne znam zašto baš taj grad.
I kakve to ima veze sa ovim ovde.

103. dan - 106. dan

Sve je krenulo od šturog maila.
Mail je bio prikriveni cirkular.
Pretendovao je da bude personalan.
Jedan krhki detalj otkrio je da on to nije.
Sadržao se od 2 rečenice.
Koliko ti treba vremena da ih otipkaš?
Minut-dva u scenariju ekstremno slabog prepoznavanja tastature i loše manuelne koordinacije.
Smešno.
Šta to može da govori?
Pored nedovoljno informacija i malo pretpostavki, reč je o nemarnosti i beznačajnosti.
Nemaš obavezu prema nekome, a opet misliš da je iz nekog tebi nepoznatog razloga imaš.
A nemaš je.
Imaš obavezu prema sebi.
Imaš odgovornost prema sebi.
Došao je i SMS.
Bio je sastavljen od jedne upitno-potvrdno-imperativne rečenice.
Ne ostavlja ti mogućnosti, osim kvazi izbora između 2 nametnuta rešenja.
Biraš između 2 zla manje.
Niko te ne pita šta ti hoćeš.
Nikoga to i ne zanima.
Šta je tvoj odgovor?
Ignorišeš naredbodavni ton i odgovaraš kroz predlog.
Povratnog odgovora nema.
Već drugi dan.
Uskoro će i treći.
Sada već shvataš da nije ti ni važno.
Možda ćeš uputiti još jedan predlog.
Možda i nećeš.

102. dan

Kad god se nakačim na neki od mojih blogova, ono iz Google AdSense-a šiba iz sve snage beskrajno iritabilna reklama da uradiš IQ test.
Bila sam radoznala, pa sam otišla da pronjuškam u čemu je poenta i zašto bi te neko toliko mamio iz dana u dan da uradiš taj test.
Naravno, prvo ti lepo uradiš IQ test, primiš se ko mlad majmun, a onda te čeka prijatno iznenađenje u vidu tarife od 384 dinara za poslatu SMS poruku (fotka u prilogu) da bi dobio/la povratni rezultat.

Kobajagi samo danas (za sada) je IQ test u Srbiji uradilo 2.166 ljudi, a ukupan broj ljudi koji je do sada i za sada uradio IQ test je 905.423??? 
Mislim, pored tolikih lokacija za DŽ, what a boolshit and waste of time!!!
A čemu inače i služi podatak o visini IQ-a?!
Totalno precenjena i jednostrana kategorizacija.

99. dan - 101. dan

Ima dana, kada sve ide nekim svojim tokom i sve je relativno stabilno i onda paf, ko grom iz vedra neba strefi te nešto totalno neočekivano.
Subotu sam provela vrlo dinamično.
Sa tatom sam posetila babin grob, i to je bila subota uoči 40 dana od njene smrti.
Nakon toga smo (mrtvi gladni) otišli u Stepin vajat (na početku Vojvode stepe) i ja sam jela belo meso u lepinji, a matori pljesku u lepinji.
Ono što je dobro je da kad god jedem negde napolju je da sa mnom jede još neko.
Ovoga puta to je bila jedna plašljiva kuca koja je strpljivo gledala i čekala da dobije da jede - pravila sam joj male sendviče i gurala joj u usta.
Tako smo nas dve podelile moj obrok i to je postao zajednički obrok.
Posle smo otišli na Buvljak na Novom Beogradu.
Svako je imao neku svoju listu prioriteta i oboje smo manje-više ispunili te liste.
Mene je naročito obradovalo to što sam pazarila novu WC dasku.
Do odlaska tamo, fantazirala sam kako ću da kupim WC dasku od polirezina, a to su one providne sa raznim ribicama i školjkicama.
Međutim, tamo sam saznala da su to kineske daske i da stalno pucaju šrafovi, pa te ubrzo zamena šrafova izađe skuplje od daske.
Tako sam se odlučila za domaćeg proizvođača i kupila dasku crvene boje od ABS plastike, sa sve garancijom od 5 godina.
Svratili smo i u Vero koji je u blizini, opet moj target, da kupim filtere za prečišćavanje vode, jer godinama unazad ne pijem vodu sa česme.
Konačno, nakon svih putešestvija, stigli smo kod mene kući i veče pretvorili u jedan muzički vremeplov, koristeći blagodeti, pre svega YouTube-a.
I sve je bilo super, ćale otišao kući, ja legla da spavam, sve sa nadom kako ću baš lepo da se naspavam i odmorim i narednog dana da odem kod moje drugarice na paterice sv. Aranđela.
Kad, oko 4 sata ujutru, probudim se u totalnoj agoniji, u goloj vodi, hoću da umrem koliko me boli želudac i koliko mi je muka.
I konačno, oko sat vremena kasnije, uspem da povratim nešto malo, i bude mi nešto bolje, tako da sam uspela da u polusnu provedem nekoliko narednih sati.
Naravno, taj dan sam provela u stomačnim tegobama, bolovima, gađenju na sve ukuse i mirise i nisam bila ni za šta i bila sam totalno iscrpljena.
Dobro je da ti stomačni gripovi najčešće prođu kao rukom odnešeni, tako da se već danas osećam sasvim solidno.
Doduše, još uvek jedem samo dvopeke, kuvani pirinač, kompot od jabuka i popijem po koji čaj od kamilice.

98. dan

Danas mi baš pasuje da slušam smooth jazz.
Našla sam finu radio stanicu na netu, a pored ove ima i veliki broj drugih radio stanica.
Sve lepo može da se uskladi sa trenutnim raspoloženjem. :-)
Bavila sam se sasvim običnim stvarima, što i volim, jer mi to donosi zadovoljstvo.
Moju slatku cica macu sam iščešljala iz sve snage, jer se mnooooogoooo linja.
E, sad, iako ona voli da se češlja, ovog puta baš i nije bila nešto raspoložena.
Odoh da čituckam neka štiva, baš mi je to po volji u ovoj maglovitoj noći.

97. dan

Već neko vreme unazad, primećujem da su raznorazni grand-stručnjaci, političari i ostali šamani i šabani, što ordiniraju po kojekakvim televizijskim emisijama, počeli da primenjuju sasvim neprirodnu gestikulaciju.
Naime, na svakom koraku ima raznorazne beletristike na tu temu, pa valjda upornom vežbaču nije preveliki problem da nabilduje svoj fakerski body language.
Dakle, koja je to nova ključna pozicija određenog dela tela koji šalje poruku?
Radi se o položaju ruku, tačnije prstiju.
I to ide ovako: ruke (tj. šake) se sklope ispred sebe, tako da se međusobno dodiruju jagodice prstiju koje su lepezasto usmerene ka sagovorniku, a pri tom osoba sedi uspravljeno sa glavom koja ide nešto ispred tela, i taj položaj glave je takođe veoma bitan u celokupnoj postavci tela – ako bi glava bila zabačena, to bi onda delovalo arogantno i samodovoljno.

Poruka koja se sa ovako izrežiranom gestikulacijom prenosi je: poruka poverenja ili poruka sigurnog stava, ali i poruka superiornosti.
Ne verujem da je promovisanje ove poruke putem neverbalne komunikacije slučajno, već vrlo namerno i tendenciozno, jer poruka zapravo mobiliše naše podsvesne reakcije i soli nam da treba da verujemo nekome/nekima kome/kojima iz različitih razloga ne treba da verujemo.