58. dan

Kako ovi moji pisački dani odmiču, sve mi je teže da uklopim neku iole zanimljivu fotografiju.
U prevodu, biće da je kranje vreme da krenem da obnavljam Photoshop koji ruku na srce nikada i nisam znala najsjajnije, ali i to što sam znala sam u priličnoj meri pozaboravljala.
Opet ne mogu a da se ne bacim u neke emotivne relacije.
Znam da nekim ljudima ne vredi da pridajem značaj, ali oni sami sebi pridaju značaj time što misle da sam available upon their request.
Međutim, nije tako ili više nije tako ili ja to više ne želim; a ne želim.
Danas sam promenila fotografiju na svom profilu i postavila svoja šarena kopitašca kako lagano koračaju kao jesenjoj šumi na desktopu moga PC-ija.
Čini mi se da je ona fotografija sa okom nekako pretenciozna i delom voajerska, ili malo lupetam. ;-)

57. dan

Probudila sam se jutros nasmejana kao sunce, koje malo liči na mene.

A, onda sam popila svoju prvu jutarnju neskafu i ispalila nekoliko cigareta.

Bilo je vreme da se prione na pripremu klope i da sa "krsti" novopristigli šporet.

Krompiri su zauzeli svoje počasno mesto na šporetu.

U ravnopravnoj borbi sa krompirom su se takmičili i brokoli.

Oslić je veselo cvrkutao dok se oblačio u foliju i spremao za pečenje u rerni.

Salata je pripremljena, riba je ispečena i sada ostaje samo da kažem:

"Bon appétit, Madame et Messieurs!"

56. dan

Danas sam prvi put u životu uzela motiku (bez kuke) u ruke - ne verovali ili da.
Niko me nije terao, to sam uradila dobrovoljno, što je još neobičnije.
Izgleda da ipak u meni teče krv neke zemlje seljaka na brdovitom Balkanu (o. a. – aluzija na "Krvavu Bajku" Desanke Maksimović).
Ni slutila nisam da osim mentalnog onanisanja, kome sam inače sklona, postoje i širi kapaciteti a pro po mojih "zlatnih" ruku.
To i dalje ne znači da ću u svoj profil, u sekciju interesovanja da dodam Gardening, jer nisam stavila ni Mental Masturbation. :-P
Kao što nisam stavila ni mnogo toga drugog, jer koga zanima da čita što to ja sve na ovom svetu volim da radim?!
Konačno, sve to nije razlog da ne kažem da sam počela da razmišljam na temu pokretanja novog bloga koji bi kačio ekonomske teme iz ugla gledanja koji nema blage veze sa onim što se uči po školama i čita po knjigama.

55. dan

Ne kucaj, uđi, vrata su otvorena!
Iznad mojih vrata večeras stoji broj 55 i on ima neko svoje značenje.
Sreću se različiti podaci, poput toga da je 55 atomski broj cezijuma, zatim to je i pozivni broj za Brazil, kao i to da je Hitler bio 55-ti član Naci partije.
Ili kako kaže Pitagorin tetraktis, mistični broj 55 se dobija sukcesivnim zbrajanjem brojeva od 1 do 10 i predstavlja nastanje svega iz jednog, tj. nosi poruku da je jedno u svemu.
Interesantno je i tumačenje da broj 5 predstavlja simbol muškarca kao mikrokosmosa (5 tačaka predstavljaju 5 nastavaka vitruvijanskog čoveka).
Broj 5 pored broja 5 bila bi ideja da su "svaki muškarac i žena zvezda"; spajanje muškog i ženskog radi generisanja savršenog jedinstva ili dopunjavanja.
Kako to divno zvuči, zvuči kao neko vanvremensko stapanje, kao ova divna B&W fotografija što tako mami uspavanu nostalgiju za vremenima kada se imalo vremena za ljubav, kada se ljubilo...

54. dan

Konačno sam pre 15-ak minuta poslala svoj CV i propratno pismo u banku.
Budžila sam i budžila praktično ceo dan - i CV i CL, i mislim da je sasvim dobro ispalo.
E, sad ćemo da vidimo šta će da ispadne od toga.
Nadam se samo da neću morati da putujem u Novi Sad na razgovor.
Nije da mi se ne ide ponovo u Novi Sad, već je problem što su ti razgovori, a ne daj bože testovi, ranom zorom, što meni nikako ne pasuje.
Dobro, da ne palamudim unapred, dok ne vidim razvoj situacije, a onda ću već da vidim kakve mogućnosti se stvaraju.
Meni je definitivno dosta gledanja u komp za danas, jer sam ispunila puno radno vreme. :-)

49. dan - 53. dan

Danas je na redu da se ispiše čitavih 35 rečenica, jer sam u laganom zaostatku.
I pre nego što se bacim na pisanija, napravila sam fotku koju inače uvek pravim kada moram.
To je ili pitanje više sile, ili pitanje moje lenjosti i tada vezujem više dana u jednu priču.
A možda vezujem i više priča u jednom danu.
To je ipak logičnija pretpostavka.
Dakle, nisam mogla da pišem jer me je ovaj drljavi kompić opet malo zekio.
Nahvalila sam se tu i tamo na prepuna usta kako mi je sad sve u full-u, i naravno, odmah je usledio bojkot.
Bojkot se sastojao u tome da nisam mogla da liftujem OS ni na snažne mišiće.
Titrao mi je ispred okica lepih samo sivi prazni ekran.
I, onda je usledilo čekanje od skoro 2.5 dana da dođe moj serviser i sredi ovu alu.
Neću ništa da kažem, dovoljno je što pišem, a to već govori kako stvari funkcionišu, za sada.
Malo me iritira što negde moram da zbrajam redove, no dobro.
A, sada moram da ishvalim Plato, bar u jednom njegovom delu.
Danas sam išla na papicu tamo.
I gle, čudna mi čuda, taj preskupi Plato se približio običnom smrtniku nudeći mu dnevni meni po ceni od 390 dinara.
Papila sam goveđu supicu sa rezancima, ražnjiće od belog pilećeg mesa sa ponekim parčetom paprike, tikvice i pečurke, mešanu salatu (kupus, zelena i krastavci), integralni pirinač sa medom i suvim grožđem (dosta perverzno, samo je nedostajalo malo ljutine) i sve to na kraju zaslađeno pudingom od vanile i čokolade sa sve šlagom na vrhu prelivenim topingom od čokolade.
Pa, kako da ne budem srećna kad sam napunila dupe sa ovako finim đakonijama?!
Uzgred, nisam bila solo, već sa mojim drugarom N.
N. je pretio da me udavi ko zmija žabu, ali mu ja to nisam dopustila.
I primetila sam da je danas bio belosvetski emiter negativne energije.
I to sam uspešno odbila od sebe i baš mi je drago zbog toga.
Obnovila sam kontakt sa jednom mojom bivšom koleginicom iz jedne firme u kojoj sam nekada radila.
Ona je na poziciji i u situaciji da ima kontakte, tako da ima nade da mi od nje usledi pomoć za zaposlenje, a prvi koraci su već više nego jasni.
Tačnije, već pripremam izmene u, kako bi drugovi Hrvati rekli, svom životopisu i pisamcetu što pride ide.
Nadam se da ću uspeti to tokom sutrašnjeg dana da uradim do kraja i da pošaljem jednoj gospojici u jednoj banci.
Ima tu još friških novosti.
Sinoć su na gomili stigli šporet i usisivač iz Tehnomanije.
Danas prepodne sam uveliko vijala ovlašćeni servis za priključenje šporeta.
I tu sam se provela kao što se obično i provedeš u Srbiji kada pokušaš da završiš i najbanalnjiji posao.
Vrtela sam more telefona i čak popila i šut kartu od jednog servisa, sve dok se nisam razgoropadila ko pravi nezadovoljni kupac i zvala Call centar.
Razume se, onda sam brzo uspostavila komunikaciju i postigla dogovor.
Ako bude po dogovoru, u četvrtak će moj novi šporet biti u f-ji.
Jupi-du-jupi-du, baš se radujem tome.
A, onda, ima da ga krstim tako što ću da skuvam prvi put na njemu nešto neobično.
Ali, rano mi je još da lovim zeca, dok ne postavim ražanj...

48. dan

Ubacila sam se u neko dobro raspoloženje večeras, jer mi je to praktično jedino preostalo.
Danas sam umalo bila pravi otirač, ali sam se na vreme povukla i izašla iz konfliktne situacije.
Nimalo me to ne raduje i ne mislim da sam bilo šta time postigla, ali čini mi se da po prvi put u životu nisam imala poriv da uzvratim istom merom.
Mislim da je to dobro za mene, jer čuva mene, a ionako sam bila kolateral i ništa više.
Sutra ću da idem, između ostalog, na Sajam meda na Tašu da počastim sebe bar u narednih pola godine sa kvalitetnim medom.
Nekako osećam da se filtriram na neki čudan način i da sam toliko blizu sopstvenoj suštini danas, a to baš i nije strano, ali dubina te spoznaje opet i nije tako česta.
Nisam ni na speedu, ni na LSDu i sličnim govnima, ali nekako sam high... on the good trip...