43. i 44. dan

I pored dobre volje koju sam imala do subote, u subotu sam se probudila totalno sjebana i rovita i shvatila da ja nigde neću ići tog dana.
Tako sam "ispalila" drugarice, što ne mislim da jesam, ali tako mu to dođe.
Uostalom, niko ne zavisi od mene, tj. njihova je slobodna volja da odu negde same ako im se već ide.
A, ja već odavno nemam nameru da bilo kome pravim čapras divan, ako već nisam u formi.
Uostalom, ni jedna od njih neće da dođe da mi kuva supice i čajeve i da me tetoše zato što meni nije dobro, tako da, moram da poštujem sebe pre svega.
Konačno, sinoć sam zaglavila sa S. na telefonu bezmalo puno radno vreme.
Naravno, na njen račun.
Pretresle smo dosta tema, a ključna tema je njena potencijalna (nazovi) veza sa nekim za koga mislim da ne treba da se upušta u tako nešto.
Bez detalja koji nisu potrebni sada i ovde, ima mnogo toga što njemu ne ide u prilog, a dubina njenog očaja dovoljna je da je natera na korake koje verovatno pod sasvim drugim okolnostima ne bi ni preduzela.
Zanimljivo je da ona uviđa da je samo na korak od stanja, kako je detektovala, u kome se ja nalazim, a za koje kaže da je polu-depresivno i polu-letargično.
Ne, ta konstatacija me nije pogodila, jer kako opet, ona reče, ja mogu da živim u samoći i sa izvesnom dozom tuge koju podnosim, a ona to ne može.
Mislim da sam u jednom trenutku preterala sa svojim komentarima i rešila sam da stavim malo rajsferšlus na gubicu, jer mi je jasno da počinjem da zvučim kao nedojebana kučka koja počinje da kvari nečiju sreću.
Da, ne mislim da joj kvarim sreću time što joj mislim dobro i što sam iznela argumente, ali žene su čudo i treba imati na umu da se treba povući u određenom trenutku.
Često, da ne kažem skoro uvek, osoba ne može da ima vizuru razvoja toka događaja različitu od sopstvene, dok nešto i sama ne proživi i ne oseti na svojoj koži.

42. dan

Sedim i čitam kojekakve gluposti na temu promiskuiteta i već me peku i oči, a i glava me boli.
Inače, komp mi ipak, na moju žalost, ne funkcioniše kako treba.
Sledeći korak je taj da ću da kupim novo kućište i novi DVD rezač u ponedeljak.
Problem je nastao kada sam kućište ponovo zarotirala u vertikalu - kako je samo počeo da cvili i skamauče.
Posle jedno pola dana, izgleda da je privremeno sve leglo na svoje mesto, tako da trenutno prede, i ja mogu da se sigram malo online.
Sutra, možda, valjda, idem na one DŽ promotivne časove plesa u Servantes, osim ako me ne ubije neki virus, jer se osećam skroz lomno.
Ako se to i desi, eskiviraću sexoholičarkin rođendan pride, a i ne pleše mi se kada se ne osećam fizički stabilno.

40. i 41. dan

Evo, konačno sam nabudžila sličku da pokrijem 2 dana. :-)
Šta se to dešavalo kada juče nisam pisala ovde?
Negde u ranim popodnevnim satima, ovo moje čudo od kompa je tako gromoglasno zaurlalo i pretilo da skikne skroz.
Tako sam ga brže-bolje ugasila i ostavila ga da pajki.
Pozvala sam jednog dečka koji lepi oglase po mom naselju (tako se reklamira) da ga iservisira.
Dečko je OK, očistio mi je unutrašnjost kućišta od silnog đubreta, uradili smo backup podataka, pregazili ceo sistem - varijanta "'ajmo Jovo nanovo".
Sada, konačno zvuk funkcioniše na mojim inače besprekornim 2+1 zvučnicima.
Pustila sam radio stanicu sa solo piano muzikom i to me tako relaxira.
Skoro, pa da sam zrela da pređem na Mozzarta, možda sutra.
Jedino što je ostalo je da, kada se smislim, pazarim novi DVD rezač, jer ovaj moj dragulj od Pioneera neće da radi.
I sad malo surfujem i gledam asortiman proizvoda.
Eeeeeee, ništa više nije ko prije.
Sada već za 20 jura može da se pazari sasvim solidan DVD rezač, što je baš dobra vest.
Ne mogu da se odvojim od ove prelepe muzike i da uskočim u krevet...

39. dan

Upravo sam završila sa pranjem prozora i vrata u kuhinji.

Istina je da se ne sećam kada sam poslednji put to uradila ovako temeljno.

Nemam najbolju reč kojom bih objedinila količinu štroke koja je izašla iz pomenute drvenarije.

Tako se sada osećam baš zadovoljno što vidim da sam nešto konkretno uradila i to me baš raduje.

Sutra ću da nastavim sa radovima i to verovatno u sličnom tonu.

A, posla ima i ima, i za sada mu se ne vidi kraj.

No, dobro, ja ipak vidim to jedno jutro koje će da osvane i kada ću pogledom i osmehom da preletim po celom stanu i da budem baš, baš happy zbog svog uloženog truda i rada.

38. dan

Baš je interesantna ova markica, iako ja blage veze nemam sa filatelijom.

Mene u biti zanima da prikačim neku zanimljivu fotku.

Surfujem po Net-u već 3 sata i evo, već mi je totalno pripala muka.

Danas pre podne mi je stigao kompjuterski sto i stolica.

Dvojica koja su montirala sto su uspela da sjebu parče jedne daske, pa je napravljen Zapisnik (tra-la-la) kako bi se taj deo zamenio, nadam se u najskorije vreme.

Inače, sto je absolutely perfect (ova fotka mu je napribližnija, ali poseduje varijacije na zadatu temu), a i stolica - baš onakva kakvu već godinama priželjkujem u divnoj nijansi mikrofiber štofa plave boje.

Idem malo da isperem sebi mozak i da pogledam ulaz u kuću BB-a (just to keep myself informed about nation's favourite event). ;-)

37. dan

Hajde, hajde da se brzinski prijavim, jer me čeka da dislociram komp na fotelju.

Jupiiiii, sutra stiže kompjuterski sto i stolica sa sve točkićima, pa ću moći da se lepo klatim i vozim u njoj.

Završne pripreme su tu i ova bebica (tako malo tepam kompu) će da odspava noćas ko prava na fotelji.

Moram da priznam da me mrzi da bilo šta rasklanjam, ali, to je tako neminovno i pametnije da uradim sada nego sutra zorom ranom, dok još nisam baš pri sebi.

Hm, ova moja dlakava gospojica bonsai bengalskog tigra mi je malo nervozna zbog premetačine koja je u toku.

A, ne samo zbog toga. Juče je dobila jednu divnu žutu biljnu ogrlicu za oko guše.

Međutim, koliko god da je divna i netoksična, ona je baš nikako ne podnosi i demonstrira protiv nje.

36. dan

Good God, čini mi se da se dani između 2 pisanija na ovom blogu sve više skraćuju ili meni brže prolazi vreme?

Leto je zvanično na severnoj hemisferi još nešto više od 3 dana efektivno, a onda nam stiže jesen.

Miriše mi da će ova jesen da bude baš lepa jesen u mom životu.

Ne znam zašto to osećam, ali duboko to osećam; osećam nekakvu iskonsku radost, pucaju lagano moje blokade i ja sam radosna zbog toga.

Ponekad, kao i sada imam problem da bilo šta napišem da bih ispunila kvotu od 7 rečenica, a ponekad kao juče nisam mogla da se zaustavim pišući.

Znam da je dobar signal kada nemam preteranu potrebu da pišem.

Ali, to opet ne znači da mi pisanje ne predstavlja vrhunsko zadovoljstvo i nešto zbog čega mislim da (između ostalih predivnih stvari) vredi živeti ovozemaljski život.