357. dan - 365. dan

Jutro odavno već je svanulo.
Bar kako kazuje časovnik što broji nešto što se zove vreme.
A mrak ti je pred očima.
Neprirodno buđenje.
Zvuk mobilnog telefona.
„Ore“ i poskakuje po staklenoj površini stola „umilnim“ zvukom.
Ne želiš da se probudiš.
To je ono što znaš.
Neotvarajući krmeljive kapke, šakom napipavaš mobilni telefon, pritiskaš bilo koje dugme na njemu.
Odlažeš buđenje.
Za narednih pet minuta.
Sve se ponavlja.
I ti to znaš.
Kobajagi, ti radiš i zato ustaješ.
Da se spremaš za posao?!
Da se ufiksaš besmislom početka nečega što se zove radni dan.
Sada ideš u „nove radne pobede“.
To je uvek zvučalo jebeno demagoški.
Pogotovo što te Taj rad ne zanima i što to nisu tvoje pobede.
A i šta je tu novo?
Prolaziš neizbežno umivanje i pišanje.
Jutarnji standard pre pranja od noći i (ne)spavanja usmrdele vilice.
Da li bi tebi prijalo da te ljube smrdljiva usta samo zato što su Nečija?
Ili o tome ne razmišljaš (samo) kada ljubiš nečiju „guzicu“ po definiciji?!
Pogledaš na sat.
Ujutru minuti „lete“ i dok ništa ne uradiš, već je prošlo pola sata vremena.
Tvog vremena.
Odlažeš, jer ti se ne ide.
Ne ide ti se da robijaš.
U stvari, boli te baš kurac za sve to.
Više nemaš manje od 30 i više od 18 godina.
I ne kupuješ klošarske fazone.
A i ne prodaješ.
U stvari prodaješ (se).
I figurativno i stvarno.
Tvoj posao je da prodaješ.
Odnosno, to je deo tvog posla ili što bi rekli „radne rutine“:
Svakako mrziš rutinu, a pogotovo radnu.
Ti znaš da ti nisi tvoj posao.
Svejedno, ne možeš da ga smisliš.
Gadi ti se.
Verovatno bi ti se gadio bilo koji posao na koji „moraš“ da ideš zbog – opstanka.
Ko uopšte može da voli svoj posao?!
Šta tu ima da se voli?
To je sranje.
Poslodavci traže robove, poslušnike, a ti nisi rob.
I mrziš robovlasnike.
Mrziš što si radna snaga i prezireš novac.
Jer znaš da novac danas kupuje sve i svakoga.
Ti dobro znaš koliko su ljudi jeftini.
I zato ti se i ljudi gade.
Od tebe se očekuje – lojalnost.
A tebe, logično, živo zabole za to što se od tebe očekuje.
Ti znaš šta ti od sebe očekuješ.
Od tebe se traži – efikasnost.
Od te reči ti se povraća.
A naročito ti se povraća od poruke koja se krije iza te reči.
Ti treba vazda alavom poslodavcu da maksimiziraš profit.
To, razume se, treba da činiš sa vanrednim (duševnim) zadovoljstvom, vrhunskim foliranjem i lažnim osmehom broj 6.
Jer, kako i zašto da ne budeš zadovoljan „milostinjom“ dok oko sebe gledaš trulu bahatost?!
A kad te skinu sa kurca na koji si im se „dobrovoljno“ natakao i tvoje kosti bace psu prolazniku, obratiće se Kancelariji za mlade, gde su „obučeni“ mladi izvolontirani korporativni kreteni koji će da te „zamene“.
Lojalni i efikasni – do totalnog „sagorevanja“.
ENDE!

343. dan - 356. dan

Ovaj blog je odavno izgubio svaku svoju polaznu koncepciju.
Zbog toga, onoga dana kada blog napuni 365 dana, on više neće imati nove postove.
Napuštam koncept koji sam sama odredila, jer me takav koncept uopšte više ne privlači.
Osim toga, blog nikada nije imao značajnu čitanost, pa nikome neće ni nedostajati.
Ujedno valja primetiti da sam se u jednom trenutku rasplinula na 3 bloga, što je stvarno previše.
U međuvremenu sam prihvatila i poziv kolege da zajedno „uređujemo“ Konkurse regiona (lokacija preseljena na konkursiregiona.net), ali sam u međuvremenu shvatila da ja neću da dreždim svaki dan ispred kompa i da ispunjavam tu svoju svetu „obavezu“, jer ne vidim njenu svrhu.
Izvini i ne zameri Peđa, ali tako trenutno vidim stvari.
U stvari, istina je da su blogovi počeli da me opterećuju i da mi predstavljaju sve veći kuluk i sve manji izvor zadovoljstva.
I još preciznije, to traje već mesecima i ja sebe teram da pišem, teram i da čitam članke koleginica i kolega, ali jednostavno ponestalo mi je volje za sve to.
Priznajem, ne mogu više sve da ispratim, a da to bude kvalitetno.
Jednostavno, mogu to da opišem i drugačije.
Počela sam da mrzim virtuelni svet.
Da li je to dobro ili loše, još uvek ne znam.
Vreme će da pokaže neki svoj „sud“.
Mene je zapravo počela da užasava sva ta virtuelna komunikacija.
Ja osećam sve veću prazninu dok buljim u monitor računara.
Prazninu koja se može ispuniti samo realnošću i ničim drugim.
A, realnost je? - kako god ko je posmatra.
Nikada se nisam osećala gluplje i nemoćnije.
Nikada se nisam osećala poniženije i obesmišljenije.
Ulazim u svoje razne mail accounte s vremena na vreme, ne više svaki dan.
I šta primećujem?
Meni stiže gomila kojekakvih subscribe-ovanih članaka, budalaština, trovačkih vesti, informacija koje mogu na kurac koji nemam da okačim.
I vidim, već jedno izvesno vreme, ja samo to raspoređujem po folderima i ništa ne čitam.
Sledeći korak je da ću da se odjavim sa svih ti budalaština.
Jer, koja je svrha od administriranja sopstvenih accounta koji ničemu ne služe?!
I koja je svrha od pokretanja i/ili učestvovanja u raznim peticijama, kada to ne menja tok događaja.
I kada vidiš koliko malo ljudi za određeno vreme uopšte učestvuje, to je poražavajuće.
Moja realnost je takva da ne trpi privide.
Moja realnost je takva da odbija iluzije.
Lakše je živeti sa iluzijama, ali često se pitam, nije li katastrofalno da ti čitav život prođe u (samo)obmani?
Jer, pitanje je čega smo mi to uopšte svesni?!
Pitanje je da li racio ima ikakvu ulogu u našim životima?!
Mi samo mislimo da donosimo razumne odluke, jer smo tako naučeni.
Mi mislimo da smo razumni?!
Ali, često, nedostaje nam polazna osnova – validnost i kvantitet informacija.
Mi živimo u projektovanoj realnosti.
Internet je najveća iluzija koja će da poždere svaku preostalu bliskost u međuljudskim odnosima.
Internet je genijalno sredstvo za sluđivanje i genijalno sredstvo za utucavanje vremena.
Ja ne mogu više ni da čitam vesti.
Meni se povraća od naslova.
Meni se sami naslovi gade.
Kome odgovara da nas stalno zasipa govnima?
Koji su članci najčitaniji i najkomentarisaniji ovako, uopšte uzev, kada pričamo o vestima?
To su, ili politička previranja i prejebavanja, ili prebijanja, ubijanja, klanja, svekolika iživljavanja...
To je naša projektovana realnost.
I pošto je svakog čuda posle 3 dana dosta, stalno smo „osveženi“ novim sranjima.
O drvljenju na forumima neću uopšte ni da pišem.
To je tek žešći privid aktivnog učestvovanja u bilo čemu.
Pa nema bre nikakve akcije sa guzicom zavaljenom u fotelju i tačka.
Ali ako ću da komentarišem, mogu da pomenem i blogove isključivo iz ličnog ugla i tu se ograđujem.
Mogu da podelim u opštem smislu korisnike na one koji traže informacije o „praktičnim“ pitanjima i one koji ukucavaju razne „jebačke“ kombinacije reči.
E, pa veliki broj je takvih došlo do nekog od mojih blogova.
Pa, je l’ moguće da nekoga stvarno toliko boli kurac ko je muž Milke Forcan?!
Ali, da se razumemo, to je ono, došli i otišli, bez zadržavanja.
I to je okay.
Šatro, prave ti traffic.
Čemu to?
Jebeš traffic, ako blog nije profi i nije presales varijanta.
Zato, od danas i od sada, ovde (a što nije bitno, jer uskoro stavljam tačku na ovaj blog) i na ostalim mojim blogovima neće biti nijednog poziva za peticiju i sličnih banera, niti će biti više Google-ovih oglasa koji su čisto sranje s finansijskog aspekta i samo naružuju izgled bloga.
Pre nekoliko večeri išla sam ulicom.
Rokala je kiša pre toga.
To je bila subota uveče.
Pobegao mi je zadnji redovni bus i šetala sam da prekratim vreme do prvog noćnog.
Prolazim pored onoga što je nekada bio „Šumatovac“ i tamo neki usrani kafić pored.
Odande se ori muzika ko u teškoj džamahiriji.
Hoću da kažem da su zvezde Granda odmor za uši, naspram toga što mi je zaparalo sluh.
A tamo neka deca, plafon 18 godina, kolektivno svršavaju na sve to.
Devojke sve do jedne izgledaju ko kuravele, poispadali im klitorisi ispod onih kratkih ’aljina.
Klinci bale iz sve snage, gledaju, al’ ne startuju.
Neka klinka se izdvojila, stoji ispred „Politike“ i vodi, jebote, „poslovni“ razgovor.
Koji je to rečnik, da se smrzneš, ali od užasa.
Onako baš „profi“.
Sve neke facijane, ko da su ih na bućkalo na’vatali.
I uopšte uzev kada hodam ulicom, toliko gabora i seljoberskih njuški ima da je to neverovatno.
Odakle je bre sve izmilela ta gamad i njihovi potomci?
Na ulicama nikada više nije bilo džipova i kurtona u njima, nego sada.
Koje crne devedesete.
Ovo su nove devedesete.
Naravno, ima i lepih stvari, ali suviše malo za ovaj post.
Meni je te večeri prijao miris ozona posle kiše i činjenica da na ulicama nema mnogo ljudi kada padne kiša.
I uopšte uzev, volim kada nema puno ljudi na ulicama.
Ovaj Beograd je takva jedna selendretina, da je to strašno.
To se nafukljalo sve sa koca i konopca.
I svi imaju zemljačke i rođačke veze.
Samo mi koji smo odavde mož’ da se ’vatamo prve žalosne vrbe i da se besimo o nju.
Ja sam odavno građanka, ne drugog, nego dvadeset i drugog reda.
U svakom smislu i pogledu.
Ja mogu na kurac da okačim diplomu fakulteta.
Jer nije bitno ko si i šta si, nego čiji si.
Ja mogu na kurac da okačim sve svoje plemenite osobine, jer to više nije važno.
Sada su neki novi aršini u modi.
Izdaj, prodaj, zabodi nož u leđa!!!
Ja mogu na kurac da okačim svoj moralni kodeks.
A možda je bolje da sebe okačim na kurac?!
Jer, ionako me drma PMS iz sve snage.
I uvek mogu da se vadim na privremenu neuračunljivost i „blago“ nervno rastrojstvo?!
Hvala veliko svima koji su odvojili svoje vreme da pročitaju ovu gomilu gluposti i da Vam kažem da mi nisu potrebne reči utehe i podrške, jer mi je i od (suvišnih) reči muka.

335. dan - 342. dan

GospoDŽa je direktorka u jednoj firmi beogradskoj koja se bavi uvozom i zastupanjem nekoliko kozmetičkih kuća, američkih, nemačke, španske i još ponekih.
Elem, obrela sam se u toj firmi da nadničim na određeno vreme.
I sad, odmah mi je bilo jasno da je posao sranje, ali kao 'ajd' nešto da radim dok se ne ukaže nešto bolje, u jebenoj perspektivi života.
Na poslu, naravno, na radnom mestu na kome ja kao treba da radim u stvari radi jedna mlada žena koja je trudna.
Ima tu još nekoliko ljudi, od kojih neki jesu vredni pomena i hvale, a neki nisu.
Elem, trudnica me je od prvog dana minirala na raznorazne načine.
Sve u svetlu toga da ja ispadnem što veći debil, što pred klijentima, što inače.
Istina, imala sam obzira prema njoj samo zato što je trudna.
Ali ona nije imala obzira prema meni.
Dovoljno je da kažem da je to posao ispod svih mojih intelektualnih mogućnosti i nivoa obrazovanja, dok se za trudnicu može reći da odgovara njenom nivou obrazovanja.
Intelekt joj ne potcenjujem, sa napomenom da je vrlo perfidna i da deluje kao neko ko bi 'ladno zario nož u leđa drugome, samo da svoje dupe istakne što bolje.
Mislim da pri tom ne bi ni trepnula.
Zapravo, ja skoro nisam videla osobu sa toliko malo ljudskosti u sebi.
Ili jesam?
Da se vratimo na početak priče.
Dakle, direktorka.
Prejebana baba, klimakterična, freak u rukavicama, apsolutista, ali neprosvećeni, robovlasnik, nevaspitana, nadobudna, željna divljenja, nesigurna u sebe, igra igru dominacije na osnovu svoje pozicije.
Bednica.
I tako, pošto sam i ja malo nezgodna i ne dopuštam da se neko sere po meni, nekako se samo po sebi nameće da je pre ili kasnije sukob bio neminovan.
Eto, danas je bio najveći sukob do sada.
Naime, gospoDŽa sebi dopušta da vređa ličnost drugih ljudi.
Naravno, to sve pod parolom - za nečije dobro.
Ama, kako da ne, pa naravno da ona misli na moje dobro
To se vidi i iz njenog ponašanja i iz njenog rečnika i iz njenih stavova.
O zaradi da ne govorim sada, dovoljno je reći da se radi o republičkom proseku i da postoji beli i crni deo, što opet nije ni bitno, jer nema tih para...
Tuga.
Dakle, danas sam bila u prilici da branim svoje dostojanstvo.
Tu nema druge, tu ili izlaziš na crtu i pokazuješ zube ili ćutiš i trpiš skota.
E, pa ja ne trpim i ne dopuštam da se neko sere po meni.
Dakle, ja sam tvrdoglava, ja sam nefleksibilna, ja ne znam šta govorim i ja ne znam šta radim, najkraće rečeno.
Da, i meni je potrebna pomoć?!?!
Pretpostavljam da je mislila na psihijatrijsku, dok se kezila u moje lice i “otvarala” mi oči.
I ona će da mi pomogne, naravno, da ja to sve shvatim.
Ona me razume.
Razume me, kao što razume svoju decu. LOL
U principu, s govnima ne treba imati posla, to je oduvek bio moj stav i ja sada jedem ta govna.
Sada imam posla sa osobom koja je odavno zrela za psihijatriju i kojoj mesto zenica u očima stoji znak dolara i koja bi i rođenoj majci prodala cijanid, jer to je baš super za nju (majka kao kupac).
Ne, nisam joj ostala dužna.
Ali, isto tako se nisam spuštala na njen nivo.
Rekla sam joj da je veoma uporna u svojim zamislima da od ljudi napravi robove.
Penila je i drala se: “Ja sam uporna i ja sam uspešna!”
Rekla sam joj da to nije sporno, ali da je njen vokabular i njeno ponašanje vrlo sporno.
Odnosno, da ja neću da trpim da mi se neko obraća povišenim tonom i da me napada i vređa.
Takođe, da neću da slušam njena “predavanja” o stvarima koje se tiču posla, a koje znam da radim i da oko tih istih stvari neću da se ubeđujem sa njom, jer ih znam, a ona ih ne zna.
Dalje, rekla sam joj da neću da radim kako mi ona kaže, ukoliko to nije u skladu sa pozitivnom zakonskom regulativom i definisanim Ugovorima sa kupcima.
Ona mi je rekla da ja imam da radim kako mi ona kaže.
Ja sam opet ponovila da ću raditi u skladu sa onim kako ja mislim da treba da radim.
Rekla je da ako mi se ne sviđaju njeni “uslovi” da mogu da idem.
Rekla sam joj da mi se ne sviđaju njeni uslovi i da što se mene tiče mogu i odmah da idem.
Rekla mi je da ona nije tako mislila.
Kako da ne?
Igramo se igara koje se zovu mobing, igramo se nipodaštavanja, ponižavanja, vređanja.
Igramo se igre koja mene skupo košta.
Igramo se igre koja ću nju tek da košta.
Igramo se igre gde siti gladnima ne veruju i gde siti i presiti dolivaju gladnima ulje na vatru.
Ali, treba imati u vidu da ko se poslednji smeje, najslađe se smeje, a to ću biti ja.

334. dan

Dan 24., jednog meseca, jedne godine.
Mislima pokušavam da oslikam stvari koje ne uspevam da shvatim.
Slike kao reči samo naviru.
Scena po scena, nematerijalizovani osvrti na stvarnost.
Ne postoji razlog zbog kojeg ne bih mogla, a da pre toga ne pokušam.
Šta?
Iskušavam reči kao kiselo-slatko voće koje liči na baršunaste kajsije i ima ukus gorkog šećera.

333. dan

Nakon izlaska sa robije i klackanja trolejbusom poželela je da čuje škripu nepodmazanih klackalica i ljuljaški.
I ciku dečijeg smeha.
Sećanje na detinjstvo.
Nekad pomisliš da mesto/a bira/ju tebe, a ne ti njega/njih.
Sedneš na klupu i ispred tebe je drvo.
Ispred drveta, na žutoj metalnoj tabli ispisano crnim ćiriličnim slovima stoji naziv - Evropska bukva (l. Fagus silvatica) - "pod zaštitom je države".
U visini tvojih očiju rasprostiru se dve grane koje se prepliću i grle kao dve ruke, kao dva tela, nežno i večno.

332. dan

Sedim kraj otvorenog prozora i pokušavam da slušam muziku.
Međutim, žena u stanu do mog tuca šnicle sa drvenim tučkom na drvenoj dasci.
Muža je odavno stucala u zdrav mozak, a na sinu intenzivno radi, pa se u pauzama baca na šnicle.
Do sad je verovatno utepala jednu solidnu svinju.
Mislim, ljudi, to traje i traje.
A kad pomislim da će uskoro da se baci na višečasovno pohovanje, to znači momentalno zatvaranje prozora.
Tek da mi ne bude žao da uključim klimu koju nisam mislila danas da uključujem. :-))

329. dan - 331. dan

Da je živ Milan Mladenović postojala bi i dalje Ekatarina Velika.
Pa, je l' Milan Mladenović toliko nebitan da ima svoju ulicu u Kamendinu (pored Zemun Polja)?!?!?!?! grrrrrrr
Za utehu je to što je tu i ulica Berthranda Russela.
Ovako, postoji muzički sastav Van Gog koji je bio čist plagijat Ekatarine Velike sa svojim prvim albumom.
Sada su oni, jebote, (veliki) R'N'R band!
Sa poslednjeg albuma ova je, brate, baš mainstreamerska, a činjenica je da je i najeksploatisanija.
Strašno!!!
Da je živ Branko Miljković koga su obesili u Zagrebu (jer, ja ne verujem da se ubio), ja bih verovala u poeziju.
Ovako, svaka budala piše poeziju, uključujući i mene.
A ko je čita?!
Izvinite svi koji pišete "modernu" aktivističku poeziju, ali serem vam se po njoj.
Meni se to ne sviđa.
Ja sam zarobljena u nekim prošlim vremenima.
Za mene poezija nije sranje po svakome i svemu.
A još manje kolektivno svršavanje po istom.
Ali, grupa je jača od pojedinca, zar ne?!
Ja odavno sanjam da bila sam
U nekim drugim svetovima
U nekim narednim vekovima
I da tamo imam šta da o(do)dam
Toliko da kažem da nisam sam(a).



P. S. Javna je tajna da je ovo moja omiljena pesma od Ekatarine Velike. Forever and ever! BTW, da li možete da zamislite da mi je pass na Gmail accountu do pre neki minut bio naslov ove pesme. LOL! :-))