314. dan - 318. dan

Jednom davno u jednom selu živela je sa mamom, tatom i mlađim bratom jedna devojčica.
U kući pored njihove živeo je monstrum.
Niko tada nije znao da je monstrum.
Svi su znali da je "malo čudan".
I po selu se pričalo da je lečen na psihijatriji, da je silovao jednu ženu.
Ali, i da nikada nije odgovarao pred zakonom i ljudima zbog tog zlodela.
I ljudi ko ljudi, samo su pričali, širom zatvorenih očiju, ali ništa nisu preduzimali.
Priča se i da je upućivao vulgarne poruke ženama - i tada su ćutali.
Devojčica i njen mali bata su ostali sami u kući jednoga dana kada su mama i tata otišli na posao.
Monstrum se došunjao do ulaznih vrata njihove kuće, uprepodobio se i namamio devojčicu lažnim obećanjima da pođe u šetnju sa njim.
Obećao joj je da će da je vodi na najlepše puter kifle koje je pravio u pekari u obližnjem gradu, u kome je bio zaposlen.
Devojčica je volela puter kifle i radovala im se.
Ali, iznenada, devojčica je shvatila da ne idu nigde i da je on vodi ka svojoj kući.
Pokušala je da otme svoju malenu ručicu iz njegovih prljavih šapa.
On ju je još jače stegao, devojčica je zajecala i počela da plače.
Monstrum ju je ščepao preko grudi, divljački prislonio na svoj torzo i stavio joj svoju smrdljivu šapu preko usta.
Osvrnuo se levo, desno, napred i nazad i video da svedoka meštana nema, potrčao ka kući, šutnuo nogom polurazvaljena vrata i bacio devojčicu na krevet u kujni toliko snažno da je udarila glavom o ivicu stola pored kreveta.
"Kurvo mala, sve ste vi iste, platićeš mi za ovo cmizdrenje!"
Devojčica se tresla kao prut od straha, od užasa i tiho jecala, jedva plačno moleći neumoljivog.
"Čiko nemoj da me povrediš, ja sam dobra devojčica."
"Dobre devojčice ne plaču, ti si nevaljala devojčica i sada ću da te kaznim!"
Istovremeo je gladio nabreklinu u svojim govnima umazanim gaćama.
"Vidi šta čika ima za tebe, veliki lilihip, posluži se", prinoseći svoj polni organ ustima devojčice.
Devojčica je plakala i molila.
"Čiko pusti me, pusti me, molim te, pusti me da idem kući kod mame, tate i bate, obećavam da ću biti dobra i da nikome ništa neću da kažem."
"I nećeš da kažeš, samo mrtva usta ne govore!"
Strgao je odeću sa devojčice, dok je vrištala, išamarao je i nabio svoj polni organ u dečju vaginu.
Devojčica je urlala od bola, od užasa, od straha, od jeze, od bola, od užasa, od straha, od jeze, dok je krv iz nje liptala na sve strane.
"Ćuti, ne deri se, pička ti materina, brzo ću da završim sa tobom!"
Devojčica je urlala od bola, od užasa, od straha, od jeze, od bola, od užasa, od straha, od jeze, dok je krv iz nje liptala na sve strane.
"Ćuti, ne deri se, pička ti materina, neko će da te čuje!"
Devojčica je urlala od bola, od užasa, od straha, od jeze, od bola, od užasa, od straha, od jeze, dok je krv iz nje liptala na sve strane.
Stavio je svoje krvave ruke oko njenog nejakog vrata i dok je silovao, stiskao je sve jače, i jače i jače.
Devojčica više nije puštala ni glasa od sebe.
Izvadio je svoj polni organ iz dečje vagine, ovlaš obrisao krvave ruke o štrokave pantalone, silovano i mrtvo telo deteta bacio u dvorište kuće i pobegao sa mesta zločina.

312. - 313. dan

Pošto sam obnarodovala da tražim dečka, sad mi je nekako lakše.
Istina, ne polažem značajna očekivanja da ću ga i pronaći, ali otkud mogu to da znam dok to i ne probam. :-)
I sad pomislim, to je nekome smešno, možda žalosno, pa čak i jadno.
Ali, ja sam htela i taj momenat lične emotivne ispraznosti u svom životu da ogolim do kraja.
Onda razmišljam koliko me samo "košta" to moje ogoljavanje?!
Šta košta, neka košta, ja i dalje tražim Njega!
Ja ne znam da li bih volela da sam neko drugi?
Sasvim sigurno da ne bih volela.
Ipak, mislim da bi mi nekako bilo "lakše" u životu.
Ali nije mi lakše.
Ili se zavaravam da bi mi bilo lakše?
Kako god, ono što je za mene poražavajuće je da četiri godine unazad ja ne uspevam da osnujem relativno stabilan emotivni odnos sa muškarcem.
Izgleda mi kao da me je nešto pregazilo, da li vreme, da li činjenica da sam postala zanimljiva onima sa kojima ja ne vidim sebe, šta već.
I ja sam se na izvestan način povukla u sebe, jer drugačije ne mogu da podnesem "stvarnost"?!

305. dan - 311. dan

Mogla si da radiš i neki drugi posao...
Zašto je posao uopšte bitan?
Neki ljudi se određuju kroz svoje zanimanje.
Iskreno, mislim da je to tako jebena zabluda.
Neki ljudi se opet definišu kroz vrstu posla koji obavljaju.
I to je takođe zabluda.
Dobili ste više nego pristojan novac na lutriiji.
Pitanje je: „Da li biste ikada nakon tog saznanja otišli na posao da nadničite ili ne?“
Zašto ne?
Zašto da?
Zašto je većini ljudi nametnuto da su oni „korisni“ članovi društvene zajednice samo ako rintaju?
Zašto su oni koji ne rintaju beskorisni?
Šta je tu korisno uopšte?
Da, nisam vam rekla, ali počela sam ponovo da nadničim.
Zašto?
Jednostavno, treba mi novac za egzistenciju.
Istina je da zarada nije adekvatna cenama na pijaci, dažbinama i ličnim prohtevima.
No, solucija nije bilo u izobilju.
Vreme je prolazilo i šanse su se smanjivale.
Uzela sam vrapca, nisam čekala nepripitomljenog goluba.
Da li sam zaodovoljna?
Čime?
Poslom?
Ne tražim u poslu zadovoljstvo.
Kao što rekoh, ne rintam zato što to volim, već zato što živimo u monetarnoj ekonomiji.
Da, ja se razumem u tu priču.
Da li imam nešto od toga?
Ne, jer posao koji radim ne zahteva fakultetsko obrazovanje.
Da li imam ličnu satisfakciju?
Ne.
Osim kada izađem sa posla i radim ono što ja hoću.
Odavno više ne živim u „toplom“ bračnom „zlatnom“ kavezu.
To ima svoju cenu koštanja.
A ja sam oduvek bila spremna da je plaćam.
Ko nije, i dalje sedi u braku koji nije ni za kurac krasni.
Ali, to nije osuda, to je konstatacija.
Jer, nije lako biti sam/a.
Ali još teže je biti u besperspektivnoj zajednici.
Da li ste vi videli bračnu zajednicu koja (na duže staze) zrači pozitivno?
Ja nisam.
Nisam ni sebe videla u tome.
Sorry, nije podsticajno, ali je tako.
Jer ne treba brkati pojmove ljubavi i braka.
Brak je ugovor.
A da li i koliko dugo ćete voleti nekoga, to ne odlučuje „papir“, nego vaše srce.
No, uprkos tome brakovi „opstaju“.
Zašto?
Jer je tako lakše.
Jer nije jednostavno rekonstruisati sopstveni život od nule...

303. - 304. dan

Dakle, ta-na-na-na, ja probala suši (prvi put u životu) i ostala živa, iako je Miodrag bio u pravu da od presne ribe - mož' i da se capne po ovoj vrućini. ;-)
Ljudi, za džabe da se degustira na Festivalu hrane i pića skoro da nema ništa - to da znate i da odrešite kesu ako idete, da ne bi blejali u hranu dok vam curi vodica na usta i eventualno jeli pohovane sojine šnicle koje su besplatne.
Da se fokusiramo na to šta smo moja drugarica i ja danas iz'ele tamo, osim malih rolnica od lososa i krabe koji je pravio Ikki Sushi Bar, a gde je porcija koštala 200 dinara.
Restoran Zaplet je u svojoj ponudi imao jagnjeću kapamu za 80 dinara koja je bila fenomenalna.
To znači da u jednoj čaši dobiješ jagnjeću kapamu, onda oni izvade smrznuto kiselo mleko i ubace ga u čašu + stave kockicu tečnog azota i to se dimi sve vreme dok klopaš i deluje totalno blesavo, a pri tom ti ne uradi hemijski piling face. :-))
Restoran Šeher koji je promenio ime i ambijent u fancy varijantu Sheher Park Cafe je imao u svojoj ponudi fine kanapee sa cenom po komadu od 50 dinara.
Probale smo 3 sorte kanapea i to: od mariniranog lososa blago začinjenog mirođijom na podlozi od pomorandže; pršute sa tzv. marmeladom od crvenog luka koja podseća na neku sortu marinade i pečenih gambora na salatici od avokada.
Svaki kanapeić je u svojoj podlozi imao onu zelenu salatu što ima krecave ljubičaste vrhove, a koja se zove lollo rosso.
I na štandu restorana Trpeza koji gaji tzv. sporu hranu smo probale jelo pod nazivom Saint Germaine, što je u stvari biftečić u sosu od čokolade i flambiranih višanja i dobile smo pride neke krompiriće koji su pre prženja umočeni u neke začine koji im prave koricu, pa ispečeni u fritezi.
Moje mišljenje je da ti krompirići ne idu uz taj biftek, ali to je stvar ličnog ukusa.
Dobile smo i fini integralni hleb sa semenkama suncokreta i kukuruzni hleb i porcija je koštala 250 dinara.
Što se cena tiče, uopšte uzev, ne mislim da su nešto značajno promotivne i niže, ali one odgovaraju serviranim količinama. :-)
Propratni tzv. program ne bih komentarisala previše, jer se to svodi na reklamiranje prisutnih, neizbežne i valjda "jedine" voditelje Dragana i Goricu, poznate kao bivše voditelje jutarnjeg radijskog programa B92 koji su sada zaposeli radijski etar državnog aparata i odvratnu tehno muziku koju su puštali DJ-evi, a za koju smatram da joj je mesto na velikoj bini Exit festivala, ali ne i na ovoj manifestaciji.
No, taj muzički utisak se popravio kada smo na pozornici gornjeg dela Kališa sele i slušale klasičnu muziku koju su izvodile četiri devojke u kombinaciji 2 violine, jedna viola i jedno violončelo. :-)

302. dan

Mislila sam da me sutra niko neće naterati ni dvocevkom uperenom u glavu da promolim nos napolje na predviđenih 36 stepeni koji će biti izmereni u debeloj hladovini Košutnjaka, ali avaj...
Mojoj drugarici se ide na Prvi beogradski festival hrane i pića, te eto razloga da se laktamo sa pomahnitalim narodom ne bi li se očešale za kakvu degustaciju.
Upravo sam iščitala šta, ko, kome i tako to ovog vikenda na Kalemegdanu i konstatovala da ne bi bilo loše da se ogrebem bar za neki suši.
Da li je potrebno da pomenem da se muški mame da dođu, jer će biti u prilici da na veeeeelikooooo LED ekranu gledaju tekmu Srbija-Gana. :-)
I pride za sve zainteresovane potencijalno krljanje sa VIP (koji shit naziv) zvanicama.
To vam sve traje u subotu i nedelju od 12:00 do 20:00, pa ako nemate ništa pametnije, trk na Kališ.
Ne treba zaboraviti da je ufur DŽ, a što je DŽ i onom sa nebesa plavih je drago. :-))

301. dan

Često se ne sećam šta sanjam, međutim, kada sam se jutros probudila bila sam prijatno iznenađena.
Naime, tu i tamo sanjam "vlažne snove", što je i logično jer se iz podsvesti bunim zbog svog celibata.
I sanjam ja tako sebe sa jednim muškarcem koga inače poznajem i za koga se može reći da je privlačan.
Normalno, neću to da mu kažem, da ne shvati čovek pogrešno pa da se uplaši i pobegne, misleći da mora da se "dokazuje" da se ne bi obrukao, hahaha.
A ono, možda bi i pristao, pa bih ja pobegla, ko će ga znati.
Ova priča baš i nema neku naročitu poruku, osim da hormoni šibaju u glavu i da je to to.
Pošto su želje jedno, a ograničavajući faktori nešto drugo, neka ostane on u snovima. :-D

298. dan - 300. dan

Drugari, ja ne znam kako vi podnosite ove visoke temperature, ali ja nikako.
Mrzim bre vrućinu i to kad se cedim ko mokra čarapa.
Otprilike mi onda i mozak funkcioniše kao da sam prethodno "opaljena" tom neoceđenom čarapom u glavu.
Tek negde oko 10 uveče ja živnem.
Em se oseća svežina, em naprskali komarce, pa ih sad bar ima u manjem broju, ako ništa drugo.
A život čine male stvari.
Tako sam si napravila čaj od jasmina, koji sam pribavila posle milion godina.
Bio mi ćef da ga ne kupim kod Kineza u bloku 70 u onim štrokavim radnjama, pa sam se načekala prilike da ga maznem iz inostranstva.
Usput grickam engleski keks, navodno handmade.
Pojma nemam, liči na pravi, dobar je i sad ne mogu ljudima da pravim besplatnu reklamu pa da kažem čiji je. :-))
Inače, neopisivo se "radujem" Svetskom fudbalskom prvenstvu i činjenici da će na sve strane da budu postavljeni LCD i plazme gde trčkaraju reprezentativci i gde muški "svršavaju" kolektivno na svoje ljubimce.
To je jedna od stvari koja mi nikada neće biti jasna.
Identifikovanje sa reprezentacijom, čoporativno urlikanje i verovatno po neki srčani udar od prevelikog uzbuđenja.
Zato kladionice sada trljaju šape sigurno.
Promet će im biti na zavidnom nivou i gomila besposličara će "korisno" i "konstruktivno" da potroši svoje vreme i pare koje nikada nisu ni zaradili.
Danas sam čula spiku jedne osobe koja kaže da je za nedelju dana sa još 2 osobe zaradila 2.000 evra na uloženih oko 300 i da je sve te pare potrošila na društvo i muziku u Skadarliji.
Eto, palo s nebesa plavih, pa “tako treba” i da se spiči.
Da li se i vi kladite i verujete da će da vas “ošine” sreća?
Odnosno, još bolje pitanje, da li poznajete nekoga ko živi od klađenja?
Meni je vreme da se iskrcam sa ove lokacije i da pročitam bar neki članak koji ste pisali u međuvremenu.
Da se ne zaboravimo. :-)