214. dan

Rekla sam mu: "Tebe sam najviše volela."
Ali mu nisam rekla: "Samo sam tebe volela."
Poslah mu tol'ke poruke iz dubine duše svoje, ali ostadoh bez odgovora.
Ni reč, ništa.
Prazno...
Čekala sam...
Šta?
Odavno više nije važno.

211. dan - 213. dan

Ima nečeg teškog i nečeg oslobađajućeg u jednom saznanju.
Sada imaš spoznaju da Apolona tvoje mladosti više nema.
I oduzimaš sebi taj precenjeni luksuz da se nadaš.
Ti, u stvari i nisi imala čemu da se nadaš.
Samo si možda želela da on bude ono što više nikad ne bi mogao da bude.
Jer, velika je vremenska distanca sa koje posmatraš događaje.
Nekada ste bili mladi, gotovo deca.
Ali od tada mnogo toga se izdešavalo.
Ti odavno nisi više onaj koga sam poznavala.
Ja tebe više i ne poznajem.
Ti si za mene stranac.
Za sebe znam da se suštinski nisam izmenila mnogo.
To što sam ja mislila da te još uvek volim je moj balast.
Ja sam te volela.
Ali te nisam prežalila.
I onda sam nastavila da volim tu iluziju.
I ti si ispao svinja prema meni, kao uostalom i većina muškaraca koji su prodefilovali kroz moj život.
Pa, zar baš ja da budem ta koja će da uzme svinju i da je stavi na pijedestal?
Ostale su reči koje nisam rekla.
Ostala sam ja koju nisi hteo.
Ali, i tome je morao doći kraj.

207. dan - 210. dan

Htela sam da te pitam.
Htela sam da ti kažem.
Htela sam da budem pored tebe.
Ne znam ni šta da te pitam.
Ne znam ni šta da ti kažem.
Ne znam ni kako da dođem kod tebe.
Uputila si mi svoju molbu.
Zaklela sam ti se.
I biće tako.
Da li mi to možemo zajedno?
Predložila sam ti.
Složila si se.
Za tebe To ima mnogostruko značenje.
Za mene je To jedina želja koju sada imam.
Varljiva sliko privida nečega u ničemu, nemoj sada.
Nije ti vreme.
Beži od mene.
Poslednji put nije zadnji put.
Tada sam mislila drugačije.
Tada je On hteo drugačije.
Ja tu nisam mogla ništa da uradim.
Nije bilo te vere koja je mogla to da promeni.
Zato sada moram da odagnam strah.
Zato sada ne smem da imam dilemu.
Zato sada moram da odem sa punim srcem.
Zato sada moram da stanem ispod kupole.
To je fizičko mesto, iako je sve u meni.
Iako je sve u nama.

204. - 206. dan

Danas je veče ili sumrak 100-godišnjice pohoda žena u borbi za ravnopravnost polova, slobodu govora, političkog glasa i ekonomskog osamostaljivanja.
Mnogo žena je danas bilo na'vatano na jeftine komplimente, polusvele cvetove i nikad lepše reči o njihovom boljem malo sutra.
Danas je održana čajanka u Skupštini grada Beograda, gde su se okupile sve kao neke super uspešne žene.
I one su sa tih svojih nedostižnih visina raspravljale uz čaj, što smo otmeni ko da smo Englezi, o tome kako je strašno biti žena koja je prevalila 35 godinu u Srbiji.
To je valjda prirodan nastavak čajanki koje je Krkobabić junior uveo u proceduru.
Da neće možda žene koju su raširile noge pred nečijim novčanikom i udale se za nečiji novac, koje su preko ribe napravile karijere, koje su po osnovu partijskih i nepotističkih veza "ostvarene" da nam pričaju o tome šta, kako i zašto?
Ima i izuzetaka, ali ih je malo.
Žao mi je, i moja ženska solidarnost ima razumnih granica.
Pogotovo što večeras na TV B92 deklamuje između ostalog uspešnog četverca i Milka Forcan, Miškovićeva ljubimica.
Da sam na mestu Svetlane Bojković, nikad, ali nikad se u "društvu" Slavice Đukić-Dejanović, Vesne Pešić i Milke Forcan ne bi pojavila na TV ekranu, pa makar to bila i montirana verzija, ko što i jeste.
Ionako nemam nikakvu želju da se pojavim na TV ekranu.
Vesna Pešić upravo govori o diskriminaciji žena a pro po toga što je "načula" (a kao to ne zna?!?!?) da se ženama kao uslov za zaposlenje postavlja da potpišu da neće da rađaju decu, da se udaju u narednih X godina i sl.
S druge strane, u firmi kiparskog poreskog raja Hemslade Trading Ltd. koja je 100% vlasnik Delte Holding se upravo takvi uslovi postavljaju ženama.
A o zahtevanom idolopoklonstvu prema Miškoviću da i ne govorim.
Ako niste imali prilike da čujete do sada ili se uverite do sada, pročitajte ovo.
Ko sretne Miroslava Miškovića (a što nije tako često, jer on sedi u mišjoj rupi) u hodniku centralnog zdanja Delte na Novom Beogradu treba da zastane, da mu se pokloni i da mu se obrati sa: "Dobar dan gospodine predsedniče!"
I ne samo to, svima se postavlja uslov da prilikom potpisivanja Ugovora o radu, potpišu blanko Sporazumni raskid Ugovora o radu i ljudi na to pristaju i o tome se ĆUTI.
Milka Forcan kaže da radi u kompaniji koja nema predrasude prema zapošljavanju žena i da te žene zauzimaju srednje menadžerske pozicije, ali da to nije slučaj u ostalim kompanijama i da lepota nije uslov za tako nešto.
Da tebe, dušo, Mišković nije jebao zbog tvog fizičkog izgleda, teško da bi ti bila ovde gde si danas.
Strašno, strašno, sve su to prazne, uglavnom, političke i populističke priče.
Ovo nije osvešćivanje, ovo je tipično medijsko zatupljivanje, gde jedna obična žena treba da napuni pištolj i da puca sebi u glavu, kada vidi da nije došla nigde, pored svih mogućnosti koje joj ovo društvo "pruža" i da se nada da će joj jednog dana u dalekoj budućnosti biti bolje, ako je smrt ne pretekne.

202. - 203. dan

"Dobar dan, samo nešto da vas pitam?"
"Izvolite?"
"Da li ste raspoloženi da idete u Pozorište na Terazijama?"
"Ako je za DŽ da, ali ako se plaća ne bih!"
"Pa, plaća se, imate karticu, bla, bla, bla..."
"Hvala vam, ali ja ne volim predstave koje se tamo daju!"
"Dobro onda, Narodno, Atelje..."
"Slušajte, ja bih volela da kupim karticu od vas, ali mi zaista nije potrebna. Jednostavno, dolazim na drugi način do karata koji nije muvatorski, a opet mi daje popuste."
"Da, u redu, razumem. Samo još nešto da vas pitam. Prodajem uskršnje čestitke za decu iz Zvečanske, 100 dinara..."
"Žao mi je već sam kupila i nisam u mogućnosti da kupim svaki put kada dođem u grad."
"Svejedno, hvala vam što ste bili ljubazni prema meni i što ste me saslušali."

201. dan

Ja sam još u svom mrtvom telu
Vi me terate da se derem
Uhvatili ste me na delu
Ne stigoh ni da se okrenem
Da skinem sa sebe pepeo i prah
Razodenuta da izgmižem
I od ljige oslobodim dah

200. dan

Ja sam tokom godina formalnog obrazovanja imala veliki problem da pamtim tamo neke definicije zbog tamo nekog glupavog ocenjivanja.
Zašto?
Prvo, nema šanse i neću da ja to Nešto učim napamet kao debil.
Drugo, kad te prozovu da to Nešto učiš sa Razumevanjem, ti se pitaš, da li ste bre vi ljudi ludi?
Vi usvojili sve te misli i sl. kao aksiome i onda još pozivate na neko razumevanje, a u stvari turate narod pod štanc mašinu.
Nema tu šta da se razume, to ti je to i tačka.
E, ja nikada nisam videla tačku, ja sam oduvek videla 3 tačke i tu se nismo nikako slagali...