139. dan

Probudi me skoro pa letnje jutro ovog poslednjeg dana u godini.
Uživam, sedim i pijem kafu kraj otvorenog prozora i greju me sunčevi zraci.
Odjednom me prene užasan krik, glasno zapomaganje, tako intenzivno, da sam se uplašila.
Došla je Hitna pomoć, komšiju su odvezli u Urgentni centar.
Nadam se da će se ova godina dobro završiti za njega i da će za neki dan u novoj godini da izađe na 2 noge.
Htela sam da vam kažem da je život trenutak i da ne oklevate u bilo čemu i da ne čekate da vam procveta limun žut.
Život vam je ionako lutrija, nekada glavni zgoditak, a nekada ni utešna nagrada, tako da udahnite duboko, učinite dobro drugima i volite se.

138. dan

Ponekad pomislim da ovo naše čoporativno porodično udruživanje stvarno prevazilazi granice "ne verovali ili da".
Danas sam, između ostalog, provela 3 sata, ali efektivnih, da bude jasno, seckajući materijal za Rusku salatu.
Da, da, zanimljivo je koliko to seckanje smiruje i meni baš prija.
A ja, seckam li seckam, i to sve onako fino, sitno, jer tako volim.
I na kraju balade, ej, ispalo je negde oko 6 kg Ruske salate.
Verovatno ću da se pretvorim u prasence (kako samo sebi tepam :-)) do Božića.
Dobro je da još nisam nabavila ogledalo, ono ogromantno za predsoblje, hehehehe.

137. dan

A: "Što me bojkotuješ?" :-)
B: "Zvaću te sutra da te priupitam za junačko zdravlje."
A: "Stvarno ne razumem..."
B: "Ni ja ne razumem šta ne razumeš."
A: "Pa, zvuči kao da si nešto ljuta!"

B: "Mani se ti nagađanja, ćorava su to posla."
A: "Sva si u arhaizmima; da nisi, možda čitala Bećkovića ovih dana?"

135. i 136. dan

Moj muž Lazar je kao rudar u rudniku - toliko on naporno radi.
On ima ličnu asistentkinju da mu se nađe pri ruci i da mu završi sve što treba.
Moj muž je divna osoba, jer on toliko pažnje posvećuje njoj.
Tako to i treba, kada mu je ona na usluzi 24 sata.
Eto, baš pre neki dan javila se asistentkinja Duška telefonom i traži moga muža.
I baš je to lepo vaspitano čeljade, sve ona sa mnom fino, pa me pita: "Kako ste gospođo, pa kako su vaši klinci anđelčići, kako je vaša majka...?"
Baš bih volela da i moja ćerka, jednog dana kada stasa, bude takva osoba.
Pomislim, eto, baš ja imam sreće što desna ruka moga muža čini tolika dobra, pa mi je muž i pored tolikih obaveza rasterećen kada dođe kući posle nekoliko dana provedenih u iscrpljujućim poslovnim obavezama.
I baš pre neki dan, dok sam bila u zezanju i shoppingu sa mojim prijateljicama, kaže mi Mara kako je srela Lazara sa jednom zgodnom devojkom na ulici, pa je i opisala.
Ja joj kažem: "Maro, pa to je naša Duška - duša moja, šta bi mi bez nje!"
Mara meni kaže: "Ama ženo, drže se za ruke sve vreme i sve nešto guguču i kikoću se - je si li ti normalna da veruješ da je to samo poslovni odnos?"
Baš me je Mara iznervirala pa sam joj i rekla: "Znaš šta, to stvarno nema smisla što mi govoriš. Pa moj Lazar nikada tako nešto ne bi ni pomislio, a kamoli uradio!"
Idem ka kući, usput razmišljam o Mari i njenoj privrženosti i koliko godina se već mi poznajemo, družimo i posećujemo - njen muž Petar i moj Lazar su najbolji drugari sa fakulteta, a i poslovno sarađuju.
Uvek kada pomislim na Petra nekako me podiđu žmarci, i jeste da je meni Mara baš draga, ali bez Petrovog prisustva u mom životu ne bih mogla da podnesem ono što mi Lazar radi već godinama.

134. dan

Danas sam provela jedan lep dan, baš po mom ukusu.
Našla sam se sa mojom drugaricom iz srednje škole koja više ne živi ovde, pa su tim pre ti susreti  ispunjeni prijatnim trenucima, jer nemamo prilike da se vidimo toliko često.
Napravile smo đir po Kalemegdanu, prošpartale Knezom, ušle u neke davno zaboravljene radnje kao što je Beko (tuga je to velika kada vidiš sve te obešene stvari na ofingerima, lica prodavaca i pustinju, jer nigde nikog nema - ali istina je da još uvek ima kvalitetne robe po povoljnim cenama)...
Usput smo ogladnele, pa smo šetajući Terazijama spazile dnevni meni po razumnoj ceni koji nudi restoran Verdi.
Nekada se tu okupljalo raznoraznoga sveta sa uglavnom dubljim novčanicima, a danas, iako relativno skoro renoviran, restoran je poprilično prazan.
Usluga je vrhunska i osoblju ne promiče ni najmanji detalj kada je gost u pitanju, od pridržavanja i odlaganja garderobe do nenametljivog načina ophođenja.
Ambijent je obojen probranom muzikom, finim detaljima, ukusno pripremljenom hranom, tako da stičete utisak kao da ste na čas turista u svom gradu koji je napravio dobar izbor za pamćenje.

Silovanje je nasilje! Nasilje je zločin!

Poslednjih nekoliko dana sam veoma uznemirena serijom silovanja žena u Beogradu.

Duboko saosećam sa ženama koje su preživele ovo nasilje i iživljavanje i mogu samo da se nadam da će tokom vremena njihove rane i boli zaceliti i da će skupiti hrabrosti da nastave sa svojim životima.
Pratim sve vesti, pratim strane sajtove, pratim efikasnost raznih mera koje se sprovode nad silovateljima.
Nekako se svuda provlači pojam tzv. hemijske kastracije nasilnika.
Međutim, izgleda da je ta metoda diskutabilna iz razloga što nije trajna i što se u krajnjoj liniji svodi na izmenu hormonskog statusa, time što se ubrizgavaju ženski polni hormoni, a pri tom je veoma skupa.
Smrtna kazna je ukinuta, a i ne bi bila rešenje, dok su zatvorske kazne po mom mišljenju preniske, a da ne pričamo o vikendima na koje zatvorenici odlaze, pa ponavljaju zločine, o pomilovanju zbog dobrog vladanja, amnestiji i sličnim sranjima i sve u svemu - koga je to zatvor rehabilitovao???
Mislim da u Srbiji treba da se napravi nešto slično poput ovoga što su napravil Amerikanci ► National Sex Offender Registry ◄ tako da se zna ko je ko i gde ko živi!!!

132. dan

Kada sam bila dugokosa plavuša delovala sam pitomije, da ne kažem gluplje.
I ja sam baš mislila da je to zgodno, jer neke stvari treba kriti ko zmija noge.
Međutim, tada su nekako svi govorili da su žene crne kose mističnije i privlačnije.
Ne, ne, nisam se nikada zbog toga ofarbala u crno, jer ne mogu sebe da zamislim kao takvu.
Onda, jednog dana, nestala je i plava i duga kosa sa moje glave.
I odjednom svi počeše da hvale moju plavu, dugu kosu.
Kažu, žena kratke kose je kao muškarac.