103. dan - 106. dan

Sve je krenulo od šturog maila.
Mail je bio prikriveni cirkular.
Pretendovao je da bude personalan.
Jedan krhki detalj otkrio je da on to nije.
Sadržao se od 2 rečenice.
Koliko ti treba vremena da ih otipkaš?
Minut-dva u scenariju ekstremno slabog prepoznavanja tastature i loše manuelne koordinacije.
Smešno.
Šta to može da govori?
Pored nedovoljno informacija i malo pretpostavki, reč je o nemarnosti i beznačajnosti.
Nemaš obavezu prema nekome, a opet misliš da je iz nekog tebi nepoznatog razloga imaš.
A nemaš je.
Imaš obavezu prema sebi.
Imaš odgovornost prema sebi.
Došao je i SMS.
Bio je sastavljen od jedne upitno-potvrdno-imperativne rečenice.
Ne ostavlja ti mogućnosti, osim kvazi izbora između 2 nametnuta rešenja.
Biraš između 2 zla manje.
Niko te ne pita šta ti hoćeš.
Nikoga to i ne zanima.
Šta je tvoj odgovor?
Ignorišeš naredbodavni ton i odgovaraš kroz predlog.
Povratnog odgovora nema.
Već drugi dan.
Uskoro će i treći.
Sada već shvataš da nije ti ni važno.
Možda ćeš uputiti još jedan predlog.
Možda i nećeš.

102. dan

Kad god se nakačim na neki od mojih blogova, ono iz Google AdSense-a šiba iz sve snage beskrajno iritabilna reklama da uradiš IQ test.
Bila sam radoznala, pa sam otišla da pronjuškam u čemu je poenta i zašto bi te neko toliko mamio iz dana u dan da uradiš taj test.
Naravno, prvo ti lepo uradiš IQ test, primiš se ko mlad majmun, a onda te čeka prijatno iznenađenje u vidu tarife od 384 dinara za poslatu SMS poruku (fotka u prilogu) da bi dobio/la povratni rezultat.

Kobajagi samo danas (za sada) je IQ test u Srbiji uradilo 2.166 ljudi, a ukupan broj ljudi koji je do sada i za sada uradio IQ test je 905.423??? 
Mislim, pored tolikih lokacija za DŽ, what a boolshit and waste of time!!!
A čemu inače i služi podatak o visini IQ-a?!
Totalno precenjena i jednostrana kategorizacija.

99. dan - 101. dan

Ima dana, kada sve ide nekim svojim tokom i sve je relativno stabilno i onda paf, ko grom iz vedra neba strefi te nešto totalno neočekivano.
Subotu sam provela vrlo dinamično.
Sa tatom sam posetila babin grob, i to je bila subota uoči 40 dana od njene smrti.
Nakon toga smo (mrtvi gladni) otišli u Stepin vajat (na početku Vojvode stepe) i ja sam jela belo meso u lepinji, a matori pljesku u lepinji.
Ono što je dobro je da kad god jedem negde napolju je da sa mnom jede još neko.
Ovoga puta to je bila jedna plašljiva kuca koja je strpljivo gledala i čekala da dobije da jede - pravila sam joj male sendviče i gurala joj u usta.
Tako smo nas dve podelile moj obrok i to je postao zajednički obrok.
Posle smo otišli na Buvljak na Novom Beogradu.
Svako je imao neku svoju listu prioriteta i oboje smo manje-više ispunili te liste.
Mene je naročito obradovalo to što sam pazarila novu WC dasku.
Do odlaska tamo, fantazirala sam kako ću da kupim WC dasku od polirezina, a to su one providne sa raznim ribicama i školjkicama.
Međutim, tamo sam saznala da su to kineske daske i da stalno pucaju šrafovi, pa te ubrzo zamena šrafova izađe skuplje od daske.
Tako sam se odlučila za domaćeg proizvođača i kupila dasku crvene boje od ABS plastike, sa sve garancijom od 5 godina.
Svratili smo i u Vero koji je u blizini, opet moj target, da kupim filtere za prečišćavanje vode, jer godinama unazad ne pijem vodu sa česme.
Konačno, nakon svih putešestvija, stigli smo kod mene kući i veče pretvorili u jedan muzički vremeplov, koristeći blagodeti, pre svega YouTube-a.
I sve je bilo super, ćale otišao kući, ja legla da spavam, sve sa nadom kako ću baš lepo da se naspavam i odmorim i narednog dana da odem kod moje drugarice na paterice sv. Aranđela.
Kad, oko 4 sata ujutru, probudim se u totalnoj agoniji, u goloj vodi, hoću da umrem koliko me boli želudac i koliko mi je muka.
I konačno, oko sat vremena kasnije, uspem da povratim nešto malo, i bude mi nešto bolje, tako da sam uspela da u polusnu provedem nekoliko narednih sati.
Naravno, taj dan sam provela u stomačnim tegobama, bolovima, gađenju na sve ukuse i mirise i nisam bila ni za šta i bila sam totalno iscrpljena.
Dobro je da ti stomačni gripovi najčešće prođu kao rukom odnešeni, tako da se već danas osećam sasvim solidno.
Doduše, još uvek jedem samo dvopeke, kuvani pirinač, kompot od jabuka i popijem po koji čaj od kamilice.

98. dan

Danas mi baš pasuje da slušam smooth jazz.
Našla sam finu radio stanicu na netu, a pored ove ima i veliki broj drugih radio stanica.
Sve lepo može da se uskladi sa trenutnim raspoloženjem. :-)
Bavila sam se sasvim običnim stvarima, što i volim, jer mi to donosi zadovoljstvo.
Moju slatku cica macu sam iščešljala iz sve snage, jer se mnooooogoooo linja.
E, sad, iako ona voli da se češlja, ovog puta baš i nije bila nešto raspoložena.
Odoh da čituckam neka štiva, baš mi je to po volji u ovoj maglovitoj noći.

97. dan

Već neko vreme unazad, primećujem da su raznorazni grand-stručnjaci, političari i ostali šamani i šabani, što ordiniraju po kojekakvim televizijskim emisijama, počeli da primenjuju sasvim neprirodnu gestikulaciju.
Naime, na svakom koraku ima raznorazne beletristike na tu temu, pa valjda upornom vežbaču nije preveliki problem da nabilduje svoj fakerski body language.
Dakle, koja je to nova ključna pozicija određenog dela tela koji šalje poruku?
Radi se o položaju ruku, tačnije prstiju.
I to ide ovako: ruke (tj. šake) se sklope ispred sebe, tako da se međusobno dodiruju jagodice prstiju koje su lepezasto usmerene ka sagovorniku, a pri tom osoba sedi uspravljeno sa glavom koja ide nešto ispred tela, i taj položaj glave je takođe veoma bitan u celokupnoj postavci tela – ako bi glava bila zabačena, to bi onda delovalo arogantno i samodovoljno.

Poruka koja se sa ovako izrežiranom gestikulacijom prenosi je: poruka poverenja ili poruka sigurnog stava, ali i poruka superiornosti.
Ne verujem da je promovisanje ove poruke putem neverbalne komunikacije slučajno, već vrlo namerno i tendenciozno, jer poruka zapravo mobiliše naše podsvesne reakcije i soli nam da treba da verujemo nekome/nekima kome/kojima iz različitih razloga ne treba da verujemo.

96. dan

Danas me ADSL konekcija neprestano zeza i veza puca non-stop.
Baš bi bilo zanimljivo kada bi mi posao bio vezan za stalnu, a pri tom neprekidnu vezu sa netom, hehehe...
Mogla bih da se uslikam svom snagom i da poljubim provajdera u dupe.
Primetila sam da mi pravi problem i to, što kada prvo linkujem fotku, pa onda počnem da pišem, stalno mi beži prvi red za jedan red niže, čak iako ispravim poziciju u HTML-u.
U stvari, mislim da je Blogger beskrajno feleričan, i znate šta me još nervira, što svaki potencijalni klip, mora da bude negde uploadovan, po mogućstvu na YouTube-u (koji je Google-ov), da bi se uopšte ovde i pojavio.
Šta ako neću nešto da nakačim na mrežu, a hoću da uploadujem sa svog kompa direktno!?
E, da skratim, danas sam pronašla jednu zanimljivu lokaciju za online učenje stranih jezika Livemocha,  pa ko voli, nek izvoli da se priključi zajednici.

93. dan - 95. dan

Ume da bude neobično toplo u novembru, kao što je danas.
I ume da bude blistavo sunčani dan, kao što je i bio.
Takav sklop povoljnih vremenskih prilika nagovestio je da je pravi trenutak za odlazak u šetnju na Adu.
Napravila sam sebi sendvič, tj. dva sendviča od jedne velike integralne kifle i presula pola litre filtrirane vode u flašicu.
Ne radim to zato što držim ljutu guju u novčaniku koja me gricne svaki put kada ga se mašim, već zato što ne plaćam proizvode za koje smatram da su precenjeni i da su bespotrebni trošak koji nije ništa drugo do posledica lenjosti i komocije.
Na putu do Ade, zajedno sa ostalim putnicima bila sam izložena predavanju samoproklamovanog Mesije koji je lamentirao u gradskom autobusu.
Ima sve više takvog naroda, kao i onih za koje vam se na mah učini da pričaju sa nekim putem mobilnog, ali kada malo bolje pogledate, oni u stvari pričaju sami sa sobom.
To je veoma žalosno, ali istovremeno veoma istinito.
Na makiškoj strani Ade, dočekala me je duga koja se oslikala na gejziru i nekako se uvek obradujem tom prizoru, jer ga uvek iščekujem.
Jedino što ga uvek i ne vidim.
Vetar je nežno milovao moje gole ruke u majci kratkih rukava i ja sam se neretko susretala sa onim finim nitima koje pauci pletu među drvećem.
Te tanane niti su česta pojava u jesenjim danima, a i na onim potezima, gde nema puno ljudi koji prolaze i za čija lica se niti lepe i koji ih raspletu kada prođu kroz njih.
Na obilasku celog kruga oko Ade, naišla sam na nekoliko interesantnih sekvenci.
Odjednom, ispred mene se stvorila gomila koza i jedan mladi jarac.
Jeste da smo od iste sorte (ja samo astrološke, valjda :-)), ali za čas sam osetila da sam ustuknula, pomislivši da neću možda da iziritiram ovog mladog jarčića, pa da krene na mene rogovima.
Pogrešila sam, oni su bili tako mirni i spokojni, i slatko su grickali tek iznikle izdanke mlade trave.
Dalje, susret sa nudističkim delom Ade i na moje iznenađenje nekoliko entuzijasta se sunča iz sve snage.
Ipak mislim da nije bilo toliko toplo da se skineš u fullu, ili je meni tako izgledalo.
Tu negde, na ruku mi je sletela jedna bubamara kojoj je izgleda prijalo da šeta po mojoj ruci i koju sam na izlasku sa Ade premestila na drvo breze, jer joj nije padalo na pamet da odleti.
Dalji povratak u gradsku vrevu nije bio tako zanimljiv i inspirativan, tako da ne vredi ni da ga opisujem.
Dopalo mi se što sam danas udahnula mirise i osetila ukuse jesenjeg dana u svom njegovom apsolutnom zemljanom koloritu.